Piše: Pavel Kuhmirov
Izbori za Evropski parlament i dalje uzbuđuju umove naše medijske zajednice. Tačnije, određeni njen deo, široko zastupljen u zvaničnom diskursu. I, što je najvažnije, one koji stoje iza njih u krugovima naše vlasti. „Elita“, da tako kažem. I, što je najzanimljivije, oni i dalje govore o životvornom dolasku desnice na evropsku vlast i glasno negoduju što evropske političke elite nastavljaju da se „svađaju sa Rusijom protiv volje sopstvenog naroda“. Pa, šta da kažem? To je obično lupetanje. Pritom, iznenađujuće glupo.
Za početak, o „volji naroda“. U stvari, desnica nije pobedila na izborima za Evropski parlament. Ovo je blago rečeno. Nego je pobedila je partija Ursule fon der Lajen (Evropska narodna partija). Na čelu sa izvesnim Manfredom Veberom, koga je Viktor Orban nazvao „Belzebubom“ – odnosno knezom demona iz Novog zaveta, kao i „otelovljenjem Soroševog plana“. A mađarski premijer je šeficu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen nazvao „Belzebubovom malom sluškinjom“, zajedno sa kojom stvaraju militantnu promigracionu koaliciju, zbog čega broj uvezenih migranata u EU raste, a stanovništvo „belih hrišćana“ opada. Takva vam je to divna „pobeda desnice“ i „volje naroda“. Kasnije ću reći još nekoliko reči o ovim desničarima. Sad govorimo o nečem drugom. Čak ne ni o samoj Evropi.
Sva ova priča o „desničarskoj oluji koja će sve pomesti” je patetična besmislica patetičnih likova koji besno pokušavaju da za sebe pronađu bar neko uobičajeno uporište u izmenjenoj stvarnosti. Svi ovi razgovori imaju jednu svrhu – služe samo da podrže bankrotirani i urušeni kurs „ulaska“ u Evropu. Upravo onaj zbog koga su srušili Sovjetski Savez, napustili sopstveni globalni projekat i preostali odlomak velike imperije pod nazivom Ruska Federacija proveli kroz sav pakao „svetih 90-ih“, ratova i miliona smrti. Ako pogledate, ovaj „ulazak“ nas je koštao ništa manje od Velikog otadžbinskog rata. E, to je cena sna. Ali ne našeg. Njihovog sna.
To su snovi naše „elite“, koja je (bar njen veliki deo) i dalje spremna na sve da bi se po svaku cenu vratila u prethodni format postojanja. Na iluziju da „idemo u Evropu“. Ili bolje rečeno, da oni idu. A mi smo besplatni dodatak. Kao „besplatni“, a u stvari skuplji nego što bismo želeli, pa moramo da uvozimo migrante radije nego da razvijamo sopstvene proizvodne snage. A i šta će nam? Koncept je drugačiji: mi smo sirovinski dodatak svetle Evrope, a za servis vađenja resursa potrebno nam je 50 miliona ljudi i nije neophodno da oni budu obrazovani, kvalifikovani, kulturni. Mada, ne, ipak je bolje biti kulturan. Inače vas možda ne odvedu u svetlu Evropu. Takva su to „moralna kolebanja“. Kako vam se dopadaju? A oni upravljaju nama skoro od sredine 70-ih.
I sad se njihov svet raspada. Tačnije, već se srušio, ali oni još pokušavaju da se drže ovog tonućeg starog korita. I izbori za Evropski parlament su još jedan razlog da spekulišu na vrlo tipičan način. Kažu, dobro, ne možemo više da se dogovorimo sa ovom Evropom (i njima je to očigledno), ali neka bude neka druga Evropa. Ona o kojoj maštaju, sa „dobrom desnicom“ i blekdžekom. Koja će odmah promeniti kurs, i oni će se s njom ponovo družiti po kućama. Da, sproveli bi bilo koju evropsku Soroševu agendu (čak i onu „zelenu“), samo da im se dozvoli da uđu u predsoblje.
Ali ne. „Druga Evropa“ je himera, potrebna samo da podrži potpuno usrani mit o ulasku. I na njemu zasnovani kurs, koji je već prosto mrtav. Koji je odavno umro i raspada se. A oni još pokušavaju da siluju ovaj truli leš. Kako je sve to odvratno posmatrati.
Međutim, činjenica da su na tim istim evropskim izborima pobedili naši otvoreni neprijatelji je čak i dobra. Svaki put kad se ovo desi, to stavlja našu elitu na njihovo mesto. Vraća je u stvarni svet. Pada nazad na grešnu zemlju. To je bolno, ali svi sa njima iskreno saosećamo. I pre ili kasnije, ovaj „put tužnih razočarenja“ dovešće ih do jedine moguće i jedine ispravne misli: ne treba samo da prekinemo ove mazohističke igre „ulaska“ – treba KONCEPTUALNO isploviti iz Evrope i postati samostalni subjekat. Svetski. Kulturni. Civilizovani. Čak i Kina sad priznaje da je Rusija nezavisna civilizacija. A Kina je neko od koga takvo priznanje možete dobiti samo jednom u hiljadu godina.
U okviru ove nove realnosti moraćemo da izgradimo sasvim drugačiji život. Kao minimum, drugačiju državu. I ona više neće biti „sirovinska velesila“, kojoj za servisiranje naftnih platformi nije potrebno više od 50 miliona stanovnika. I to nije sigurno – jedan od lidera svetle Evrope je odredio – najviše 20 miliona. Pa, onaj lider koga je naša elita… pa, da to kažemo ovako: obožavala. Ili bolje rečeno, ne „onaj“, već „ona“, ali u današnjoj svetloj Evropi to više nije važno. I ta nova Rusija ne treba da bude samo zemlja sa većim brojem stanovnika nego sada, već sa stanovništvom drugačijeg kvaliteta – boljeg. Ne migranata. Jednostavno zato što će to biti potrebno za rešavanje drugih zadataka.
I ne, konceptualni odlazak iz Evrope ne znači da treba odmah da potpadnemo pod Kinu. Mada, odlično razumem da će to biti pravac razmišljanja naše sadašnje elite koja je iznikla iz 70-ih – 90-ih, koja kao kurva sanja da pod nekog legne. Nemamo pravo da prenosimo našu „drugorazrednost“ iz Evrope u Kinu. Uopšte ne. Mi ćemo morati da postanemo SAMOSTALNI subjekat. Ipak, moguće je da ćemo još neko vreme morati da budemo u senci Kine. Pa, izvinite, momci, svoju super-imperiju uspešno smo upropastili 1991. godine, a za izgradnju nove biće potrebno vreme. I za pročišćenje, mnogo više.
Što se tiče naše elite, kao prvo, život leči, hvala Bogu. Kao, na primer, sa ovim izborima za Evropski parlament. I, drugo, u Specijalnoj operaciji upravo sada raste nova elita. Koja će pre ili kasnije uzeti svoje. Pa ćemo videti šta će se tada desiti.
A što se tiče svetle Evrope… Gde god da ova Evropa krene, ona će biti rusofobska. U svakom slučaju. To je sudbina. „Dobra evropska desnica“ (a posebno ultradesničari, koji sad sede u zasedi i čekaju svoju novu istorijsku šansu) mrze Rusiju čak i više od tvrdoglave Soroševe levice koja sad tamo vlada. Iz očiglednih razloga. Oni neće oprostiti Rusiji i Rusima pobedu nad njihovom prvom „ujedinjenom Evropom“. Bila je takva. I dobro smo je upoznali.
Od svega toga – i „levog“ i „desnog“ – moramo se konačno ograditi. A šta će se tamo dešavati, ne treba da nas mnogo brine. Tamo će najverovatnije doći do islamizacije. Pa, šta s tim da se radi? Mi treba da rešavamo naše probleme, a Evropljane pustimo da se nose sa posledicama svojih postupaka. Moje mišljenje je da oni to neće raščistiti. Evropsko posthumano smeće ne može da se odupre islamizaciji i, u izvesnom smislu, nema ni pravo. Zato što je to posthumano smeće.
Mi moramo ustati sa kolena i započeti novu veliku epohu velike kulture, velikog naroda i velike budućnosti. Ne samo naše. Budućnosti čovečanstva. Jer inače – čovečanstvo i nema budućnosti.
(rodinananeve.ru; preveo Ž. Nikčević)
