Пише: Павел Кухмиров
Избори за Европски парламент и даље узбуђују умове наше медијске заједнице. Тачније, одређени њен део, широко заступљен у званичном дискурсу. И, што је најважније, оне који стоје иза њих у круговима наше власти. „Елита“, да тако кажем. И, што је најзанимљивије, они и даље говоре о животворном доласку деснице на европску власт и гласно негодују што европске политичке елите настављају да се „свађају са Русијом против воље сопственог народа“. Па, шта да кажем? То је обично лупетање. Притом, изненађујуће глупо.
За почетак, о „вољи народа“. У ствари, десница није победила на изборима за Европски парламент. Ово је благо речено. Него је победила је партија Урсуле фон дер Лајен (Европска народна партија). На челу са извесним Манфредом Вебером, кога је Виктор Орбан назвао „Белзебубом“ – односно кнезом демона из Новог завета, као и „отеловљењем Сорошевог плана“. А мађарски премијер је шефицу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен назвао „Белзебубовом малом слушкињом“, заједно са којом стварају милитантну промиграциону коалицију, због чега број увезених миграната у ЕУ расте, а становништво „белих хришћана“ опада. Таква вам је то дивна „победа деснице“ и „воље народа“. Касније ћу рећи још неколико речи о овим десничарима. Сад говоримо о нечем другом. Чак не ни о самој Европи.
Сва ова прича о „десничарској олуји која ће све помести” је патетична бесмислица патетичних ликова који бесно покушавају да за себе пронађу бар неко уобичајено упориште у измењеној стварности. Сви ови разговори имају једну сврху – служе само да подрже банкротирани и урушени курс „уласка“ у Европу. Управо онај због кога су срушили Совјетски Савез, напустили сопствени глобални пројекат и преостали одломак велике империје под називом Руска Федерација провели кроз сав пакао „светих 90-их“, ратова и милиона смрти. Ако погледате, овај „улазак“ нас је коштао ништа мање од Великог отаџбинског рата. Е, то је цена сна. Али не нашег. Њиховог сна.
То су снови наше „елите“, која је (бар њен велики део) и даље спремна на све да би се по сваку цену вратила у претходни формат постојања. На илузију да „идемо у Европу“. Или боље речено, да они иду. А ми смо бесплатни додатак. Као „бесплатни“, а у ствари скупљи него што бисмо желели, па морамо да увозимо мигранте радије него да развијамо сопствене производне снаге. А и шта ће нам? Концепт је другачији: ми смо сировински додатак светле Европе, а за сервис вађења ресурса потребно нам је 50 милиона људи и није неопходно да они буду образовани, квалификовани, културни. Мада, не, ипак је боље бити културан. Иначе вас можда не одведу у светлу Европу. Таква су то „морална колебања“. Како вам се допадају? А они управљају нама скоро од средине 70-их.
И сад се њихов свет распада. Тачније, већ се срушио, али они још покушавају да се држе овог тонућег старог корита. И избори за Европски парламент су још један разлог да спекулишу на врло типичан начин. Кажу, добро, не можемо више да се договоримо са овом Европом (и њима је то очигледно), али нека буде нека друга Европа. Она о којој маштају, са „добром десницом“ и блекџеком. Која ће одмах променити курс, и они ће се с њом поново дружити по кућама. Да, спровели би било коју европску Сорошеву агенду (чак и ону „зелену“), само да им се дозволи да уђу у предсобље.
Али не. „Друга Европа“ је химера, потребна само да подржи потпуно усрани мит о уласку. И на њему засновани курс, који је већ просто мртав. Који је одавно умро и распада се. А они још покушавају да силују овај трули леш. Како је све то одвратно посматрати.
Међутим, чињеница да су на тим истим европским изборима победили наши отворени непријатељи је чак и добра. Сваки пут кад се ово деси, то ставља нашу елиту на њихово место. Враћа је у стварни свет. Пада назад на грешну земљу. То је болно, али сви са њима искрено саосећамо. И пре или касније, овај „пут тужних разочарења“ довешће их до једине могуће и једине исправне мисли: не треба само да прекинемо ове мазохистичке игре „уласка“ – треба КОНЦЕПТУАЛНО испловити из Европе и постати самостални субјекат. Светски. Културни. Цивилизовани. Чак и Кина сад признаје да је Русија независна цивилизација. А Кина је неко од кога такво признање можете добити само једном у хиљаду година.
У оквиру ове нове реалности мораћемо да изградимо сасвим другачији живот. Као минимум, другачију државу. И она више неће бити „сировинска велесила“, којој за сервисирање нафтних платформи није потребно више од 50 милиона становника. И то није сигурно – један од лидера светле Европе је одредио – највише 20 милиона. Па, онај лидер кога је наша елита… па, да то кажемо овако: обожавала. Или боље речено, не „онај“, већ „она“, али у данашњој светлој Европи то више није важно. И та нова Русија не треба да буде само земља са већим бројем становника него сада, већ са становништвом другачијег квалитета – бољег. Не миграната. Једноставно зато што ће то бити потребно за решавање других задатака.
И не, концептуални одлазак из Европе не значи да треба одмах да потпаднемо под Кину. Мада, одлично разумем да ће то бити правац размишљања наше садашње елите која је изникла из 70-их – 90-их, која као курва сања да под неког легне. Немамо право да преносимо нашу „другоразредност“ из Европе у Кину. Уопште не. Ми ћемо морати да постанемо САМОСТАЛНИ субјекат. Ипак, могуће је да ћемо још неко време морати да будемо у сенци Кине. Па, извините, момци, своју супер-империју успешно смо упропастили 1991. године, а за изградњу нове биће потребно време. И за прочишћење, много више.
Што се тиче наше елите, као прво, живот лечи, хвала Богу. Као, на пример, са овим изборима за Европски парламент. И, друго, у Специјалној операцији управо сада расте нова елита. Која ће пре или касније узети своје. Па ћемо видети шта ће се тада десити.
А што се тиче светле Европе… Где год да ова Европа крене, она ће бити русофобска. У сваком случају. То је судбина. „Добра европска десница“ (а посебно ултрадесничари, који сад седе у заседи и чекају своју нову историјску шансу) мрзе Русију чак и више од тврдоглаве Сорошеве левице која сад тамо влада. Из очигледних разлога. Они неће опростити Русији и Русима победу над њиховом првом „уједињеном Европом“. Била је таква. И добро смо је упознали.
Од свега тога – и „левог“ и „десног“ – морамо се коначно оградити. А шта ће се тамо дешавати, не треба да нас много брине. Тамо ће највероватније доћи до исламизације. Па, шта с тим да се ради? Ми треба да решавамо наше проблеме, а Европљане пустимо да се носе са последицама својих поступака. Моје мишљење је да они то неће рашчистити. Европско постхумано смеће не може да се одупре исламизацији и, у извесном смислу, нема ни право. Зато што је то постхумано смеће.
Ми морамо устати са колена и започети нову велику епоху велике културе, великог народа и велике будућности. Не само наше. Будућности човечанства. Јер иначе – човечанство и нема будућности.
(rodinananeve.ru; превео Ж. Никчевић)
