БРАВОКОМШИЈАШИ И РАЈА

Пише: Ацо Ћирковић, из страдалног Братунца

Сарајево је град из ког је протјерано
150 000 Срба. У бившој СФРЈ, након Београда, то је био други највећи „српски“ град. Срби у Сарајеву су данас на нивоу статистичке грешке, а свако неопрезно истицање пропадности српском национу у том граду може вас коштати полупане главе.
Тако је у свим градовима Федерације БиХ: у Зеници, Тузли, Мостару, Бихаћу…
Нпр. у Зеници, гдје се недавно одиграо фудбалски меч између БиХ и Италије, прије годину дана порушено је старо српско православно гробље. Поред етничког чишћења тог града, сада се затиру трагови било каквог постојања Срба на том простору.
Зашто вам ово пишем?
Онај ко ме не познаје довољно добро, помислиће да сам тешки шовиниста. Онај ко ме зна, зна да никада ниједан човјек не би због мене заплакао, ма које год вјере или нације био. Учен сам и васпитаван да будем поштен и добар и да људе волим. У мојој кући добродошли су сви добронамјерни, а пријатеља имам међу свим народима и народностима.
Али, ако сам добар, нисам будала да вјерујем да су сви људи такви.
Нису!
Ни Срби, ни Хрвати, ни Бошњаци… Поготово у Босни. Поготово на простору бивше СФРЈ.
Данас, постаје модерно и пожељно чути поштапалицу „није важно ко си, важно да си човјек“. Човјек и нечовјек може бити свако, али у Босни престајеш бити човјек када кажеш да си Србин. Јер Срби су звијери, агресори, убице, злочинци, геноцидаши…
Са таквим наративом ћете се срести било гдје у Федерацији БиХ, а богами све чешће и у Републици Српској. Можете бити Срби само ако признате да се у Сребреници десио геноцид, да је Сарајево било под опсадом, а да је на БиХ извршена српска агресија. Такви Срби су пожељни.
Ово Срби из Србије, које називам „бравокомшијаши“, не разумију јер нису на свом врату осјетили комшијску каму која је резала српске вратове читав XX вијек.
У једином правом геноциду на овим просторима који се десио у Другом свјетском рату, и етничком чишћењу српског становништва са вијековних огњишта, наше комшије су стварали своју националну државицу.
Сада, када су је какву-такву добили, подваљују нам причу о неком новом братству и јединству, о томе „ко нас завади“ и да смо сви Босанци.
Нажалост, велики број Срба данас гута ту жваку ко сарајевске ћевапе, јер „треба ићи даље и живјети заједно“.
Да се разумијемо, Босна је и српска земља. Пола Босне је Република Српска (ентитет или држава у држави) која је створена и одбрањена у крви нашег народа. Срби у БиХ су бранили голе животе, али и свој национални идентитет, на простору гдје живе вијековима и гдје никако не могу бити агресори. Срби у Босни су гинули бранећи своја огњишта од сваког освајача, али и својих комшија који су нас убијали заједно са њима – „Од турског коца, до аустријског конопца.“
Када раја огрнута заставом српског краља Босне Твртка Котроманића буде схватила да је ово земља Срба, Хрвата и њих, који себе данас називају Бошњацима, можда ће и бити неке наде за ту земљу. Кад раја прихвати чињеницу да Срби нису агресори и да нисмо сви Босанци, можда тада и Срби прихвате Босну као своју државу.
Мада, сумњам. Да смо могли заједно, не бисмо Југославију растурили. А сви знамо ко је Југу разваљивао, и како, и зашто.
Зато, маните ме Срби тих просеравања о суживоту, о некаквој раји и земљи дембелији Босни.
Напослетку, за 20-30 година поново ћемо под комшијску каму, јер они свој циљ имају, док ми као гуске у магли лутамо.

Посерем вам се на овакву Босну и фудбал.
Живјела Србија и Република Српска!