Није исправна аргументација оних кругова, како у амбијенту дукљанског шовинизма тако и међу неким припадницима српског народа, која заговара тезу да је „црногорски језик као једини службени уставна категорија, и да је такав факат у пракси немогуће промијенити“. Таква теза, заправо, шаље поруку да због неких неправедних правних аката који су донесени за вријеме диктатуре, грађани Црне Горе српске националности и српске језичке заједнице треба да се помире са дискриминацијом и неправдом – за вјеки вјеков!
Устав није Свето писмо. Он се може – и треба мијењати.
Томас Џеферсон је говорио: „Свака генерација треба да пише свој Устав и да одреди правила по којима ће живјети и уредити своју заједницу“.
Устав неке државе треба да одсликава, заправо, „стање на терену“ у оквиру те земље. Ако је српски језик у Црној Гори већински, не само у претходних пар деценија, већ за читаво вријеме постојања наше државе – онда он мора бити и службени. Дакле – не језик у службеној употреби (што је својеврсно деградирање и понижавање већинске српске језичке заједнице) – већ службени. Ако је нека политичка гарнитура за вријеме диктатуре изгласала неправедно и неправично рјешење, према којем српски језик није службени – такво рјешење се императивно мора промијенити. Па чак и ако је неправично рјешење диктаторска власт „забарикадирала“ условима за промјену, чије се испуњење чини немогућим. Јер, шта то значи: ако у уставу неке земље, нпр. стоји да је „забрањен улаз у службене просторије за псе и црнце“ – треба ли такву шовинистичку и расистичку шкработину поштовати или је укинути? Укинути, дакако, као што су сличне антицивилизацијске норме протоком времена поништаване у уставима многих западних држава.
Вриједи подсјетити: у свим цивилизованим земљама приликом доношења Устава тражи се општи консензус, тј. најшира могућа сагласност између националних, вјерских и свих других елемената у држави око неких фундаменталних тематика. Тако би морало бити и са државним симболима. Самим тим што је Устав предвиђен да потраје у дужем временском периоду, тражење општег конесензуса је природно и обавезујуће.
Приликом доношења посљедњег Устава црногорски режим, уз помоћ неких опозиционих странака, не само да није прихватио поменуто цивилизацијско правило тражења општег конесензуса, већ је отишао корак даље. Они не само да су у одлучивању у потпуности изопштили српску заједницу (која је представљала други дио располућеног друштва), негирали њену вољу, хтијења и предлоге, већ су усвојили нова рјешења за симболе са циљем да српско становништво понизе и повриједе. Не ради се, дакле, само о игнорисању и занемаривању воље доброг дијела друштва приликом доношења Устава, већ о отвореном насиљу и намјери да се увриједи!
Нова власт не смије ћутке прихватати такве тековине бивше диктатуре, већ треба да покаже да се може, и мора другачије чинити. Имајући у виду резултате пописа становништва, мишљења сам да је цивилизацијска дужност политичара и државника да, на један или други начин, а у циљу општенародног помирења и опстанка нашег друштва – под хитно врате српски језик као службени и црногорску тробојку као народну заставу. То се мора учинити, и по цијену сазивања нове Уставотворне скупштине – Конституанте, и изгласавања новог Устава (ако не буде другог начина).