Процес демократизације Црне Горе, особито у актуелним околностима иностраног менторства, биће дуг и мукотрпан, а опасности које у таквом процесу вребају иза ћошка представљаће свакодневницу. Једна од таквих опасности, које обесмишљавају не само демократизацију државе већ и саме темеље на којима почива наше друштво, јесте нацрт закона према којем дијете може да одлучује којег је пола. Да ли мушког или женског, или пак неког трећег од мноштва полова који су у међувремену изникли.
Дакле, дијете треба да одлучује је ли оно мушког или женског пола, или неког петог или десетог? Зашто оваквим институционалним методама узнемиравати и малтретирати дјецу, па макар она имала и 15 година? Нијесу ли она малољетници, тј. управо дјеца – баш зато што не желе, не треба и не смију да се обавезују таквом врстом одговорности и одлукама?! Зашто их не оставите да буду оно што јесу – дјеца?!
Проблем нежељене стерилизације и све остале посебне и проблематичне ситуације које могу искрснути у животима малољетника треба рјешавати другачијим средствима и начинима, а не законима који задиру у дјечја права.
Такво задирање државе у дјечја права (јер, најсветије дјечје право је управо да буде – дијете, макар док је малољетно) само је једна од накарадних и за развој друштва потенцијално опасних ствари које овај нацрт закона најављује. Наиме – шта уопште значи да било која особа може и треба да одлучује којег је пола? Није ли таква пракса темељно обесмишљавање свих начела на којима је саздана наша цивилизација? И какве то, уопште, има везе са демократијом?
У неким државама је, видим, већ дато законско право особама да се представљају као домаће животиње… Право на избор не треба и не смије да значи изругивање истини и моралу на којем почива наше друштво већ двије хиљаде година. Рецимо, у менталним установама можемо, пословично, пронаћи неке добре људе који свакодневно узвикују: „Ја сам Наполеон!“ Треба ли држава да их охрабри у таквом њиховом лажном представљању, или им пак треба помоћи како би се вратили ономе што уистину јесу? Људима држава мора да пружи све могуће слободе и права, али злоупотреба таквих слобода и њихово планско обесмишљавање, потпомогнуто законским рјешењима – није пут којим треба ићи. Уосталом, овај дио нацрта закона о „самоодређењу дјеце“ није усвојен ни у већини држава ЕУ, којој наше власти безусловно теже.
Примјећујем да се против одредби о „самоодређењу пола“ од стране дјеце до сада огласила Црква, што је природно и логично. Дужност православне цркве и јесте да чува хришћански морал и породицу, која се састоји од оца, мајке и по могућству њихове дјеце. Међутим, гдје су у свему овоме партије? Зар, макар неке од њих, не треба обавезујуће да се огласе? Да ли ми уопште схватамо у коликој мјери су опасне овакве ствари, наизглед ситне али истински големе, удружене са моћном артиљеријом која већ деценијама таргетира породицу као основну ћелију друштва? Црна Гора је исувише ситна у читавој причи, али она никако не смије бити на страни оних чији је коначни циљ уништење породице и стварање друштва које није базирано на етици и моралу, већ на нечему што ће сасвим брзо довести до пропасти човјечанства. Пробудимо се, док смо на вријеме.
