Уколико иза одлуке о штрајку стоји огромна већина просветне заједнице – онда такву одлуку треба подржати. Они сматрају да су оштећени, да су преварени јер се не поштује споразум који је потписан, и у таквом њиховом осјећању неправде треба им пружити солидарност.
Аргументација која се противи штрајку и коју најчешће чујемо ових дана: „А гдје су били током три деценије Милове диктатуре, зашто се тада нијесу живи смјели чути?“ – у датом случају не може бити валидна. Из једноставног разлога: ако је дјелимично тачно да током ДПС – страховладе просветна заједница није протестовала (свакако не у потпуности тачно, јер има доста свијетлих примјера отпора), то никако не значи да не треба да се бори за своја права ни након пада диктатуре. Побогу, зар се током периода аутократије слободни људи на улици и другдје нијесу борили да се управо све категорије охрабре да дигну глас против неправде? Ја сам се, између осталог, годинама на улици борио управо за те ствари.
Осим тога, они који датој категорију замјерају неактивност током периода страховладе ДПС -а, можда би такву врсту критике прије могли упутити многим конституентима актуелне извршне власти, који за Милово вријеме писнути нијесу смјели против режима. Или који су, у још горем случају, били саставни дио тог криминогеног режима, а данас, парадоксално, покривају кључна мјеста у институцијама власти. За фотеље таквих појединаца се слободни људи, који су суштински оборили диктатуру, на протестима, литијама и накнадним изборима – свакако нијесу борили. Такве политичке аномалије треба денунцирати, а оставити се критика упућених просветној заједници, која тренутно тражи правду и неопходна јој је подршка.
Сасвим је могуће да ДПС покушава политички да профитира од штрајка просветара. То није добро, али ни не представља неку новост: и раније су се дешавали покушаји политичке злоупотребе протеста разних категорија. На просветарима који штрајкују је дужност да се оштро супротставе таквим покушајима политичке злоупотребе. Нарочито оним који долазе од стране партије као што је ДПС, коју је, да је било правде након пада диктатуре, требало законски забранити.
Моја подршка просветарима који штрајкују је опште, али и личне природе, јер међу њима има драгих ми особа које су ми били саборци на десетинама уличних протеста против режима и накарадног система. Оне се нијесу бојале тада, а не боје се ни сада, већ само траже правду.
Они који из одређених политичких разлога не могу јавно да пруже подршку просветарима, нека их макар не ометају у остваривању њихових права. Осим тога, нека се неке друге друштвене категорије присјете да ће једног дана и њима требати подршка, можда баш од стране просветара. Овдје се у суштини ради о цивилизованости и општој култури. Будимо солидарни.
