Ево исјечка из најновијег тв-наступа предсједника Црне Горе Милатовића:
„Говорећи о парламентарним изборима 2020. године, Милатовић је казао да се Црном Гором до тада управљало на квази ауторитативан начин.
– Те 2020.године смо први пут добили власт на демократским изборима и почели смо да се учимо демократији. Промјене се јесу десиле на боље. Јесте да сада постоји умањена политичка стабилност, али зато имамо већу демократију, оцијенио је Милатовић.“
Овдје ваља истаћи неколике ствари. Примјећује се да Милатовић упорно у посљедње вријеме, а на вјероватни наговор каквог неопрезног савјетника, вишедеценијски диктаторски режим Мила Ђукановића назива „квази-ауторитарним“.
Проблем са овим прилогом страног поријекла – „квази“ – који се нашем млађаном предсједнику необично допао, јесте да се користи у значењу „као да“, „скоро“, „готово“, „донекле“, али као префикс у састављеним ријечима значи и „тобожњи“, „вајни“ (и у том значењу би се, заправо, негирала ауторитарна природа датог режима).
На које год значење да мисли Милатовић изговарајући дати израз (а вјероватно подразумијева да се ради о режиму који под демократском фасадом има одређене ауторитарне карактеристике), тј. било да негира или ублажава или релативизује Милову диктатуру – он таквим чињењем Ђукановићу чини очигледну услугу. Што и не чуди, имајући у виду наступајуће изборе у Подгорици и пројекат пост-изборног савезништва Прве и Друге фамилије, у смислу избацивања из власти српског политичког фактора, о чему сам већ писао.
Било које релативизовање суштински диктаторске природе обореног Ђукановићевог режима посрнули ДПС дочекује са усхићењем и у недоглед продужава пасивност институција, које би морале да процесуирају фундаменталне чиниоце такве власти, у првом реду Ђукановића. Говорио сам много пута о тим стварима: диктаторску природу Миловог режима означавало је његово вишедеценијско трајање, апсолутна контрола институција које је требало да буду независне, коришћење тих институција за прогон неистомишљеника, системска дискриминација по политичкој и националној основи, пребијање, затварање, а у неким случајевима и физичка елиминација политичких неистомишљеника. И на својој кожи сам, попут стотина сабораца, осјетио диктаторску суштину бившег режима; рецимо, макар четири пута сам хапшен и бивао у самици искључиво из политичких разлога, због слободне мисли, само зато што сам јавно исказивао непристајање на неправде и страховладу. Као што је општепознато, неки противници тадашњег режима су и убијени.
У датој изјави Милатовић истиче да „сада имамо умањену политичку стабилност“, што је не само погрешно већ и скандалозно запажање, јер „политичка стабилност“ бившег режима се одражавала у страховлади, системској дискриминацији, контроли институција, застрашивању и елиминацији неистомишљеника. То није била политичка стабилност – већ злочиначка диктатура.
Напокон, Милатовић истиче да смо “ те 2020. године први пут добили власт на демократским изборима и почели смо да се учимо демократији“. То је тачно, али предсједника треба упитати: гдје је он био тада и прије тога?
Гдје је био 30. августа 2020. године? За кога је гласао? Каже да се у Црну Гору вратио са студија 2017. године. Гдје је био на свим антирежимским протестима прије избора 2020. године? Је ли неко забиљежио било који његов јавни иступ критички настројен према диктаторском режиму, макар један антирежимски текст? Ја га на протестима никад у животу нијесам видио. Нијесам га видио ни на чудесним литијама. Али сам га зато видио у савјетничком тиму Кривокапића, тек у октобру 2020. године, тј. мјесец дана након што су слободни људи оборили злочиначку диктатуру.
Не бих толико инсистирао на овим стварима, јер Милатовић није једини који је тек након пада диктаторског режима „засјео у побједничка кола“. Видимо да данашња Црна Гора врви таквим кадровима, у разним партијама и у институцијама. Међутим, када је Милатовић одлучио да по други пут преуми, али сада у погрешном смјеру и стављајући се у орбиту Друге фамилије, а у сврху реализације антисрпског пројекта – моја реакција је прије свега цивилизацијски чин.