Чули смо прије неки дан професорицу Глушицу како „помиритељским“ тоном и заговарајући „демократско“ рјешење, износи тезу да „нема потребе да српски језик буде службени, јер је то исти језик као црногорски, који је већ службени“.
Овакву тезу аутоматски су прихватили неки грађанистички сегменти у разним партијама, покушавајући да је протуре као рационалну и демократску. Међутим, поставља се питање:
- ако се ради о истим језицима, како то да српски није званични, којим говори убједљива већина становништва Црне Горе (већ је једини званични мањински језик)?
Депласирана је прича да се званични језик мора назвати именом државе; да је таква теза нетачна казују нам примјери неких од највећих и најмоћнијих држава Запада, као што су САД, Канада, Аустралија, али и многих других. Званични језик у некој држави треба да буде онај којим говори највише грађана. Ради се о азбуци, или абецеди демократије.
Будимо сасвим отворени: овдје се не ради само о кршењу основних демократских правила, принципа равноправности – већ је ријеч о вријеђању здравог разума грађана наше државе. Таквом вријеђању здравог разума придружио се и предсједник Црне Горе, који на директно питање „Побједе“ није желио да потврди да се залаже да српски језик буде службени у нашој земљи (уз црногорски, што би представљало компромисно рјешење, које иде у правцу друштвене стабилности и помирења). Да ли је Милатовић то урадио зарад политичких калкулација и у намјери да се не замјера ДПС -у и његовим сателитима током преговора о формирању власти у Подгорици – остаје да се види. Свакако, ради се о још једној мрљи у политичкој каријери човјека који је, подсјетићу, и сам јавно изјавио да говори српским језиком.
Ко год се залаже да већински српски језик не буде службени у Црној Гори (истичући лажну аргументацију о „вјечној непромјењивости Златног Телета“, тј. Устава) – директно ради против друштвене стабилности и општенародног помирења у нашој земљи.
