Из овог наслова „Борбе“ интересантна ми је је тврдња Дритана Абазовића, да је он „срушио ДПС“. Ко је, заправо, срушио ДПС, и чија улога је у процесу обарања злочиначке диктатуре била примарна и одлучујућа?

Није једноставно одговорити на то питање. Рекао бих, а о тим стварима сам већ писао, да су за рушење црногорске аутократије заслужни многи политички и неполитички фактори, као и да је сваки од њих у том процесу био на неки начин одлучујући.
Свакако, треба истаћи првенствену улогу митрополита Амфилохија, чији су ауторитет, мудрост и светост значајно утицали на масовност чудесних литија, које су без сумње имале примарни значај за накнадни пад режима на изборима.
Мора се истаћи и изузетно значајна улога тадашњих опозиционих партија, које су успјеле да мобилишу огроман дио свог чланства и симпатизера и да се удруже уочи августовских избора на којима су и формално обориле режим.
О свом доприносу у процесу нећу ништа написати у овој прилици, јер би било нескромно – нека то ради неко други ако жели. Но, вриједи истаћи да за пад диктатуре, ништа мање значајна од партијске, није улога многих непартијских ентитета. Рецимо, на историјским августовским изборима, моји саборци из Покрета Слобода народу, у огромној већини, послушали су апел митрополита Амфилохија (а и накнадно моје јавно изјашњење), одустали од бојкота као темељног одређења покрета и изашли на изборе. Јер, чудесне литије су довеле до спознаје код активиста Покрета Слобода народу да се у тој јединственој околности аутократски режим може побиједити на изборима које традиционално лажира и поткрада. Тако је и било. Зашто се не би могло рећи да су управо ти моји саборци – дотадашњи тврди бојкоташи – били одлучујући фактор за пад диктаторске власти?
Најзад, моје је мишљење, ако баш треба причати о одлучујућем фактору у том процесу – то су они јунаци који су дали своје животе у борби против диктатуре. Рецимо, Саша Пејановић, којег су режимске звјери прво мучиле, а накнадно и убиле, само зато што се својом храброшћу и чашћу супротстављао неправди и дискриминацији. Ето, на крају крајева, ја мислим да су Душко Јовановић и Саша Пејановић, као и многи други које је тадашњи режим убио због њихове опозиционе активности – најзаслужнији за пад страховладе Мила Ђукановића.
На крају, умјесто приче о пресудним чиниоцима који су довели до пада диктатуре, сада се треба посветити томе да се ударна песница тог злочиначког тродеценијског режима – тј. ДПС – више никада не врати на власт, ни на локалном нивоу. Уколико се Абазовић и Милатовић не посвете том задатку, читав њихов претходни допринос у борби против аутократије постаће ништаван.
Мишљења и ставови изнесени у рубрици колумне нису нужно ставови Портала 083