Након дуго очекиваног објављивања резултата пописа становништва, као што се и претпостављало, добиле су изузетан полет иницијативе о проглашењу српског језика као службеног и о добијању двојног држављанства (за сва лица која имају природно и суштинско право на њега)
Добро је што многи политичари инсистирају на овим темама, јер они одлично знају да и грађани који су их бирали инсистирају да дате проблематике коначно буду ријешене на праведан и демократски начин. Уосталом, противити се датим иницијативама, које првенствено спадају у домен људских права, не значи само брутално кршење демократских начела – већ значи и бити противан здравом разуму. Стога, не могу разумјети оне политичке факторе који се на отворен начин супротстављају остваривању људских и грађанских права, али и здравом разуму. Они као да су и даље заробљени у неком времену и простору у којима још увијек владају шовинистички и расистички принципи тоталитарних друштава. Неопходно је ослобађање ума таквих појединаца.
И поред аутистичних трабуњања шовинистичке провенијенције о томе да је Устав немогуће промијенити (у оним његовим дјеловима који не одговарају друштвеној збиљи), политички и институционални фактори су већ истакли да владајућа већина има могућности и механизме да српском језику врати статус службеног, као и да питање држављанства ријеши на праведан начин. Држимо их за ријеч.
Елем, мишљења сам да се поред тема српског језика и двојног држављанства – а у циљу општенародног помирења и друштвеног просперитета – мора инсистирати и на враћању црногорске тробојке као народне заставе.
Увођење тробојке као народне заставе допринијело би даљњој релаксацији односа на политичкој и друштвеној сцени. Литијски ослободилачки покрет је већ показао да тробојка и државна застава могу да коегзистирају, као и да таква коегзистенција ствара услове за општенародно помирење. Наиме, увођење тробојке као народне заставе би значајно допринијело да велики дио популације нашу земљу почне истински да осјећа као своју државу. Као државу која му је мајка, а не маћеха. Многи мисле да су дате ствари баналне и безначајне, али превиђају чињеницу да је у симболици најчешће суштина, која утиче на раст индекса среће код појединаца (о чему сам писао у неким претходним текстовима).
Увођење тробојке би утицало и на постепено прихватање државне заставе код оног дијела популације који је још увијек у потпуности не прихвата. Наиме, иако је актуелна државна застава настала тако што су тадашњи шовинистички фактори покушали да замаскирају њено поријекло (тиме што је бијели орао Црнојевића и са алај барјака наједном „пожутио“) – увођењем црногорске тробојке би се такав покушај обесмислио. Јер, чак и просјечно образовани људи знају да је и такав „пожућени“ орао са државне заставе немањићког поријекла (као што је и онај са црногорске тробојке), а прије тога – византијског.
На крају ваља истаћи: било које противљење враћању црногорске тробојке као народне заставе (слично противљењу српском језику као службеном) – представља наставак залагања за подијељену и непомирену Црну Гору. Таквим залагањима се сви слободни грађани морају супротставити.
Da je bilo sreće i pameti nikada je ne bi ni zabranjivali jer je to neraskidiv dio crnogorskog identiteta a ona Rankova je proizvod dukljansko-montenegrinske kuhinje. I pored svih nastojanja bidimo da se nije primila jer narod ne voli falsifikate!