Укратко ћу појаснити зашто праведно рјешавање неких идентитетских проблематика има круцијалан значај, не само за достизање општенародног помирења и просперитета, већ и за сами опстанак наше државе.
И „Вијестима“ се понекад деси да на насловници не презентују неку дезинформацију или нешто што дијели и завађа грађане – па су данас изнијели податак да се на посљедњем попису скоро 60.000 националних Црногораца изјаснило да говори српским језиком.
Евидентно је: у оквиру тог позамашног броја припадника црногорске нације (који се олако не одричу своје историје и предака), нијесу заступљени они који сматрају да је у нашој земљи присутна „окупаторска црква“ и „да нам је Србија вазда била непријатељ“. Они несумњиво припадају српском идентитетском коду. И доказ су, уз припаднике српске нације у нашој земљи, онога што сам већ истицао – да у Црној Гори преовладава српски идентитет.
Дакле, они који се из петних жила труде да већински српски језик не обнови статус службеног, заправо изазивају додатне подјеле и нестабилност, потпирују немире и поткопавају саме темеље просперитетне Црне Горе.
Подвлачим: када експоненти обореног диктаторског режима, уз савезнике из „Вијести“ и НВО -сектора, „тужакају“ европским званичницима актуелну власт и оптужују је да отварањем идентитетских тема (језик, а и двојно држављанство) стварају подјеле у друштву – они чине класичну, и злонамјерну, замјену теза. Реалност је дијаметрално супротна: игнорисање рјешавања идентитетских проблематика које се тичу српског језика, црногорске тробојке као народне заставе, двојног држављанства – управо изазива подјеле и нестабилност. Из једноставног разлога: дате проблематике се прије свега тичу поштовања елементарних људских права грађана наше државе. А у пост-диктаторској Црној Гори не смије бити дозвољено гажење људских права.
Укратко, уколико антисрпски субјекти успјешно истрају на непромјењивости дискриминаторског Устава и других норми које нијесу у складу са реалним стањем (и то само у оном дијелу који српском народу и српској језичкој заједници одузима људска права) – то ће несумњиво изазвати одређене посљедице. Као што су, рецимо, аутономашке тенденције, на свим пољима, у оним општинама у којима српски језик има апсолутну, или значајну већину. У перспективи, то би угрозило стабилност државе, па и сам њен опстанак.
С друге стране, уколико се пронађу компромисна рјешења (на којима инсистира актуелна власт) којима ће српски језик обновити статус службеног, али без одузимања таквог статуса црногорском – то може допринијети друштвеној кохезији и стабилности. Таквој кохезији би свакако допринијела и праведна рјешења у вези са црногорском тробојком и институтом двојног држављанства. Као и у вези са испуњењем Његошевог аманета. Компромисна и праведна рјешења би утицала на то да и неки припадници српске нације у Црној Гори временом почну да прихватају одређене државне симболе које до сада нијесу симпатисали.
Достизање општенародног компромиса – другим ријечима, поштовање основних људских права – одагнало би мрачне перспективе и створио услове за стварни прогрес државе.
Једва чекам да српски језик постани званични у Црну Гору