Бојан Вегара: Мученичко Српско Сарајево!

Црвена линија је линија нашег фронта, а скоро све моје приче су се одиграле између ових зграда у центру Хаџића. Ова главна улица је читава покривена њиховим бровингом који стално пуца. До љета 1993. док нисмо узели дио Игмана и са лијеве стране је тукао бровинг, а било какво кретње по граду је било права лутрија. На врху овог брда Ормања имали су топ и директно по зградама тукли. А минобацачима, хаубицама и два ВБР тукли су са три стране и мало је било безбједних просторија у зградама. Љета 1995 заједно са муслиманима тукле су УН снаге за брзе интервенције тешком артиљеријом. Тог љета је на овај простор са слике дневно падало више од 500 граната и ракета. То је био прави рокенрол и тутњало је за све паре. Много нас је страдало у безазленој дечијој игри. Много нас је рањено, а о траумама немам шта писати, за њих нас нико никад није ни питао. Знали смо сваки безбједан ћошак и сваки угао у којем те не види бровинг. Знали смо звук сваког оружја, њиховог и нашег, јер кад њихово чујеш легнеш, кад наше удари почнеш да трчиш у први хаустор. Јели смо шта нам Црвени крст подијели, а по пола године би били без струје и воде. По воду смо ишли на врело и буквално сви смо до њега морали прећи бар 100 метара брисаног простора. Тек сад кад одем доле страх ме узме колико су нам били близу и чуџење ме спопадне како је ико жив остао.
Данас сви знају за то неко опкољено Сарајево, посебно у Србији, али ништа не знају о животу Срба у Српском Сарајеву и том подвигу какав нико није поднио у ратовима деведесетих.
Зато ћу док сам жив писати о једној генерацији Срба, на коју је пуцао читав свијет.