Пише : Дејан Бешовић
Архиепископ Тиране и Митрополит Висарион ( Драшко ) Џувани је рођен у малој Влашкој православној заједници у насељу „Кала“ у Елбасану, старом насељу унутар Елбасанског замка , у Манастирском вилајету Османског царства (данашња Албанија ) 14. децембар 1890.године . Био је син Јована Џуванија и српкиње Ефтимије Беровић из Скадра , члан истакнуте Влашке породице Џувани.Његов стриц Александар познат је као и научник и лингвиста ,преводилац и професор на Универзитетима у Паризу ,Москви ,Фиренци и позивни професор на филолошком факултету Универзитета у Београду .Основну школу је завршио у свом родном граду, а затим је завршио Ризаријеву архијерејску школу у Атини . Након тога је студирао теологију у Атини. Од 1919. до 1923. године служио је у Софији , а након тога кратко вријеме у Четину.Џувани је учествовао на Лушњаском конгресу , децембра 1920. године, гдје је изабран за сенатора . Био је члан албанског парламента од 1919. до 1924. године . Током овог периода сарађивао је са Нолијем, истичући потребу за аутокефалном православном црквом у Албанији, снажно се противећи покушајима Цариградске патријаршије да задржи православну заједницу под грчким утицајем и забрани употребу албанског и влашког језика у свим службама . Био је главни доприносиоц на Православном конгресу 1922. године , гдје је проглашена аутокефалност Православне Цркве у Албанији .Џувани је прогласио аутокефалност православне цркве у Албанији током Бератског конгреса , у септембру 1922. године. У то вријеме, упркос Фан Нолијевим покушајима да искористи чак и његово ангажовање у политици, није било успјеха у рукоположењу албанских епископа. Као резултат тога, Албанска црква се окренула против Пећке патријаршије, која је пристала да их умјесто тога рукоположи. Џувани је рукоположен за епископа у Котору , Краљевина СХС из Руске православне цркве ван Русије , са пребивалиштем у Сремским Карловцима . Одржавао је добре односе са Српском црквом и властима.Архиепископ Џувани остаће упамћен као Архијереј који је у Томосу Цариградске патријаршије тражио да : Скадар ,Дебар ,Љеш и Пешкопеја ( Епископија ) не припајају новооформљеној Православној цркви у Албанији већ да остану у саставу обновљене СПЦ – Епархије рашко-призренске.Поред албанског, Џувани је говорио и писао на енглескм, руском, њемачко , румунском , српском , италијанском , као и старогрчком и новогрчком језику.Изузетно је цијенио и рођакао се Свештеником Велишом Поповићем (у народу познатом као Поп Вело) старјешином и архијерејским најмјесником скадарско- врачким СПЦ .Био је један од најжешћих противника прогнањ Владике Скадарског СПЦ Виктора Михаиловића – Пипера .Превео је неколико теолошких студија на албански. Био је промотер Кристофоридијевог споменика на главном тргу Елбасана.Био је велики пријатељ Патријараха Српских : Димитрија ,Варнаве и Гаврила као и Владике рашко,- призренског Серафима Јовамовића .Комунисти су га ухапсили и затворили 1946. године,јер је тражио да Енвер Хоџа каже гдје је сахрањен Владика Серафим Јовановић .Осуђен на 20 година 22. децембра 1947. и пуштен на слободу 1963. године. Упокојио се у Елбасану 1965. године. Првобитно је сахрањен у цркви Светог Јована Владимира у оближњем селу Шенђин , а касније је премјештен на сеоско гробље.Епископ рашко-призренски ( потоњи Патријарх Српски Павле) сваке године служио је помен овом великом Архијереју Божијем . По избору за Митрополита црногорско-приморско-скендериског сада блаж.поч .Митрополит Амфилохије служио је Свету Архијерејску литургију у Цркви на мјесном сеотском гробљу у селу Џувани код Елбасана.