АМФИ ЛОШЕ – ЗА МУШТУЛУК БИХ ПОЗЛАТИО

Мишо Вујовић

Када је 30. октобра 2020. у Клиничком центру Црне Горе објављено да је митрополит Амфилохије преминуо од последица ковида, готово нико није могао да поверује.
Јер митрополит није био болестан човек. Био је виталан, присебан, физички крепак, човек који је, и у позним годинама, носио терет народа као да је тек крочио у монаштво. Видео сам његову фотографију сат времена пре него што је пребачен на интензивну негу устао, говорио, гледао живим очима. Није личио на човека који ће за неколико часова отпутовати.
И онда респиратор. И тишина.
У времену када се Црна Гора налазила у првој демократској транзицији власти, а народ после три деценије осећао дах слободе, митрополит Амфилохије био је не само духовни него и морални стуб тог народног буђења. Управо зато је његова судбина била много више од питања здравља била је питање политике, моћи и страха.
Данас, када су у јавност доспели делови тужилачке „Наредбе о спровођењу истраге против Предрага Бошковића и осталих“, јасно се види да се у позадини дешавала мрежа циничних и нехуманих преписки између људи који су у том тренутку држали државне полуге у рукама.
Из тих преписки остаће за памћење реченица која се увукла у свест народа као нож у срце:
„За муштулук бих позлатио,“ одговорио је Предраг Бошковић на пуруку Александра Михајловића да је митрополит лоше.
Док је митрополит лежао у болници, они који су требало да брину, да се моле, трговали су вестима о његовом здрављу као да је реч о берзанским акцијама.
„Амфи лоше?“
„Ево ми рече Јевто.“ ( доркетор КБЦ ЦГ)
„За муштулук бих позлатио.“
Ове три поруке постале су документ једне епохе моралног пада — када су се поверљиви подаци продавали као политичка роба, а туђи живот постао повод за ликовање.
Из свих јавних материјала произилази:
да је постојала незаконита комуникација, злоупотреба службеног положаја и цинична трговина информацијама из болнице.
Али не постоји ниједан документ који доказује да је митрополит Амфилохије убијен.
Званична дијагноза — компликације изазване ковидом — остаје једина потврђена чињеница.
Ипак, питање остаје: како је могуће да се један од најпоштованијих људи српског народа претвори у предмет цинизма, подсмеха и „муштулука“?
Амфилохије је, и мртав, извукао на светло једну дубљу истину — да је у времену духовног пада и моралне хладноће човеку најтеже остати човек.
Они који су га се бојали, гледали су у њему огледало сопственог страха.
Они који су га волели, видели су у њему сведока истине коју ни вирус, ни политика, ни интриге не могу ућуткати.
Можда тужилаштво неће никад отворити све фиоке, можда неће бити ни оптужнице ни казне. Али остаће записано да је у тренутку када је један светитељ одлазио, један систем остао го без саосећања, без стида, без душе.
Митрополит је умро,али је и својом смрћу разобличио лаж, као што је то чинио и својим животом.
Зато питање „Амфи лоше?“ данас звучи као пресуда онима који су уместо саосећања и поштовања тражили муштулук.
“Ето им га на”, говорили би стари Цтногорци наглашавајући да свако добије по заслузи.