У прошлости се крију слике садашњости – Милорад Павић прича Силазак у Лимб

Аутор: проф. Мирјана Грдинић

Гвоздена завеса је прва збирка прича Милорада Павића, објављена 1973. го­ди­не у којој су се нашле неке од његових антологијских прича: Веџвудов прибор за чај, Чу­вар ветрова, Једанаести прст, Силазак у Лимб. Ако би морала да се издвоји једна те­мат­ска ли­ни­ја ове збирке, онда би то била оријентација на прошлост, на ис­то­ријске теме ширег, српско-византијско-отоманског опсега. Иако тако про­фи­ли­сане, ове приче су из­­разито модерне и у њима се уочава специфичан Павићев при­­поведачки по­сту­­пак: спајања прошлог и садашњег уз помоћ алегоријских сли­ка, необичних је­зич­ких спојева и књижевне стварности и јунака који су онеобичени, „по­мерени”, ви­ше­зна­чни, па као такви, подстицајни за читаоца да догради низ својих зна­чења из јед­не ис­тине коју прича носи.

Павић као приповедач у причи Силазак у Лимб по речима Љубомира Симовића „своју стајалишну тачку сме­­шта изван наших уобичајених схватања простора и времена. Та стајалишна тачка на­ла­зи се у неком изненађујућем пресеку прошлости и будућ­но­сти, Истока и За­па­да, у пресеку система, митологија и веровања, могућег и не­мо­гућег, схватљивог и несхватљивог. Сва та укрштања – времена, простора, суд­би­на и истина откривају се овде, на нашем балканском тлу, које се, барем за нас, указује као сре­ди­ште једне драме, чији се сукоби одигравају на разним де­ло­ви­ма наше пла­не­те, у разна доба, а чија разрешења Павић проналази на тлу на ко­јем стоји.” Уобичајено, иг­ра с временом у Павићевој фантастици има зна­чај­ну улогу, наро­чи­то када је по­везана са сновима и литерарним асоцијацијама, као што је то случај са овом причом, са митским обнављањем јунака и до­га­ђа­ја. Његово при­по­ведање „заснива се на оној композиционој логици карактеристичној за логику сјајних ша­хов­ских пар­тија, у којима је сваки потез непогрешиво и далековидно прорачунат, и чије се вред­ности и логика откривају тек у далекој, неочекивано и бриљантно поентираној завршници” (Симовић, 1973).

Увод у причу Силазак у Лимб садржи један одломак из научне биографије Ми­ло­­рада Павића што отвара могућност да се у наратору ове приче препознаје тво­рац приче и творац комплетне збирке Гвоздена завеса. Поред аутора, који се може идентификовати као Милорад Павић, главни књижевни лик је Гаврил Сте­фа­но­вић Венцловић, чије је обимно дело од 20.000 рукописних страна Павић учинио приступачним јавности. Венцловић се јавља као његов путовођа у просторе Лимба (као што је Вергилије путовођа Дантеу у Божанственој комедији), у скоковита раздобља од 230 година у прошлост, почев од 1971, па редом 1741, 1511, 1281. до 1051. да би се поново вратио у 1971. годину. Лимб је простор који насељавају душе некрштених ко­­је нису ни у паклу ни у рају. На сим­боличкој равни, дантеовска вертикала сте­пе­­ништа коју успоставља Силазак у Лимб изменила се у хоризонтална врата и то „врата сна” где су категорије вре­мена и простора релативизоване. По речима Јасмине Михајловић: „Павић пу­тем обрта и другачијег сагледавања чи­ње­ница (имагинарно путовање у прошлост, ка­ко би докучио са­даш­њост, али и саму про­шлост) остварује релативност свих на­ших спознаја о појму вредности и сазнања. Апсурд ко­ји је настао услед пољу­ља­но­сти темељних представа о времену у којем живимо изазван је у основи иронијом и гро­теском.”

Увођењем мотива сна, што је једна од одлика барокне књижевности, Павић се препустио путовању кроз време при чему за путовођу бира Венцловића. Почетна тачка путовања је 1971. година – Октобарски сусрет писаца у Београду обележен је сукобом Павића са једним младим македонским књижевником, у вези са Павићевим излагањем о Венцловићевом раду и делу, да би му се након тога у сну јавио Венцловић и повео га на чудно и дуго путо­ва­ње у Лимб. Најпре га води до 1741. године у време кулминације Венцловићевог рада, у го­­ди­­ну коју је обележио рат између народног језика, за који се залагао Вен­цло­вић и ру­скословенске оријентације, чији је присталица био Дионисије Нова­ко­вић. Потом, у годину 1511. када је турски султан Сулејман војевао против Угарске, опу­стошио источни Срем и освојио Шабац и Београд, али и доба када је де­чак по имену Баја Соколовић одведен у јањичаре, а касније постао велики ве­зир турске империје (Павић: 50), чувени Мехмед-паша Соколовић. Затим су се задесили у 1281. години при чему не зна се тачно да ли је те, или почетком сле­де­ће године, српски краљ Стефан Драгутин пао с коња и сломио ногу. Одмах по­­сле тога несрећни краљ је сазвао сабор и предао круну свом млађем брату Стефану Урошу II Милутину […] Ота­да у држави су била два краља, које су савременици звали „краљ Стефан” и „краљ Урош”  (Павић: 50) – година која је обележила сукоб ова два краља. На крају доспевају у 1051. годину тренутак дефинитивног разлучења источног и западног хришћанства, односно у време када је на престолу српске државе седео један пријатељ Византинаца, Михаило (Павић: 50).

На овом путовању кроз Лимб Павић је увек тражио порекло по мисији које би му се могло припасати, а које се тиче језика, јер је током путовања у прошлост уви­­део да се поред народног језика говорило и неким другим језицима у српском на­­роду. На првој станици овог необичног путовања, Павић је себи доделио улогу правоверног следбеника рускословенског језика (Дионисије Новаковић), што је било у супротности са Венцловићевим залагањем за народни језик, тако да би непријатељска равнодушност била заштитни знак њиховог односа. Затим, на следећој станици помереној за још 230 година у прошлост, Павић истиче своју двојезичност и проналази своје место међу јаничарима који су поред српског говорили и турски језик. Силазећи даље на свом путовању у прошлост, Павић проналази једно од места порекла по мисији у лику мисионара фрањеваца, који су поред латинског говорили и словенски језик. Када је стигао на најдаљу тачку на свом путовању у Лимб, Павић је себе видео у лику византијског официра Лонгибардопула, који је постао последња личност у којој би се могло назрети његово порекло по мисији, последња етапа на овом хиљадугодишњем силажењу у прошлост. На крају се Павић поново враћа у 1971. годину (кружна композиција приче) и каже: Венцловић је тада (на уста једног скопског песника) говорио језиком који ја, као византијски офи­цир, из доње Италије, вичан матерњем лангобардском и свом службеном грчком је­зику, доиста нисам могао сматрати својим, и сасвим разумљивим. Његов језик, пак, био је сличан оном, који су користили Ћирило и Методије, Климент Охрид­ски и Св. Наум у својим књигама и проповедима, и којим се у Скопљу XI века, ме­сту мог тадашњег службовања у то време могло говорити – сличан ма­ке­донском (Павић: 50–51). Дакле, свака година силаска у Лимб има своју причу, свог јунака у ком Павић препознаје себе (мотив двојника), тј. своје порекло по мисији, док Венцловић свог двојника у садашњости има у лику младог македонског песника.

Павић ову интересантну причу, која би се могла назвати и по лајтмотиву – синтагми која се стално понавља – порекло по мисији завршава речима: Сан је тако још једном показао Венцловићеву аутентичност, а што се мене тиче, опоменуо ме је да треба најзад, после хиљаду година, да напустим своје пријатеље и пређем на страну противника. С надом да ће ми можда кроз 230 година благонаклоно и случајно помоћи неко из непријатељског табора […]. Као ово ја Венцловићу (Павић: 51).

Као што се може видети Павић са доста ироније и гротеске завршава ову своју причу, али, ако се читалац мало замисли, пронаћи ће кључ приче, одгонетнути тајну и  схватиће поруку: Венцловић се залагао за народни језик јер је знао да се једино тако може сачувати народ од нестајања. Данас живимо у вре­ме глобализације и утицаја многих других језика, при чему туђе речи олако ус­вајамо и користимо у свакодневној комуникацији, а да при том наше речи по­ти­скујемо и заборављамо. Уколико напустимо и заборавимо све оне људе који су се борили за очување нашег језика и пређемо на страну противника за 230 година наш језик ће нестати, а самим тим и ми као народ, тако да ће и Венцловићева просветитељска мисија бити узалудна, али не само ње­го­ва, већ и свих других који су се борили за очување српског језика и свог порекла по крви.

Литература:

1. Делић, Ј. (1991). Хазарска призма, Просвета, Октоих, Дечје новине и Досије, Београд
2. Михајловић, Ј. (1992). Прича о души и телу – Слојеви и значења у прози Милорада Павића, Просвета, Београд или https://www.rastko.rs/knjizevnost/pavic/jmihajlovic-dusa_telo.html
3. Павић, М. (2008). Све приче, Завод за уџбенике, Београд
4. Пијановић, П. (2008). Приче Милорада Павића, поговор у књизи Павић, М. Све приче, Завод за уџбенике, Београд
5. Симовић, Љ. (1973). Књига Гвоздена завеса Милорада Павића, Први програм „Новости дана”, Радио Београд