Као некоме коме је срце црвено-бијело, није увијек било лако стајати наспрам Душка Вујошевића. Годинама је он био она несавладива препрека, синоним за Партизан и човјек који је својом енергијом из заједнице црпио посљедњи атом снаге како би нас побиједио. Али данас, када је стигла вијест о његовом одласку, све те године великих дербија, тензија и спортског анимозитета стају у једну једину ријеч: поштовање.
Дуле није био само тренер; био је институција, учитељ који је од дјечака стварао људе и од аутсајдера европске великане. Његова посвећеност игри граничила се са фанатизмом, а његова љубав према кошарци била је сирова, искрена и непоколебљива. Чак и када смо се највише спорили с његовим изјавама или гестовима, дубоко у себи смо знали, спорт је живљи и вреднији јер има таквог ратника на супротној страни.
Ривалство је оно што нас чини бољима, а Душко Вујошевић је подигао љествицу толико високо да смо сви, без обзира на боје, морали расти да бисмо му парирали.
Отишао је човјек који је кошарку претворио у умјетност борбе и књижевност паркета.
Кошаркашки регион данас остаје без свог „Генерала“, а ми, његови највећи ривали, можемо само да кажемо, нека му је вјечна слава и хвала за сваку партију која нас је држала буднима.
Редакција портала083