Опраштамо се од човјека који је својим постојањем тихи Никшић учинио топлијим, а животе свих који су га познавали богатијим. Ђорђије Ђоко Јелић није био само име и презиме; био је синоним за људскост, честитост и ону ријетку, несебичну доброту која се данас тешко среће.
Кроз својих четрдесет и пет година, Ђоко је исписао најљепше странице једног часног живота. Корачао је усправно, водећи се принципима који су му били важнији од било каквог материјалног успјеха — поштењем, оданошћу и бескрајном љубављу према својим ближњима.
За Ђока није постојало „не могу“ или „немам времена“ када би га неко позвао. Његова рука је увијек била пружена прва, без питања и без очекивања захвалности. Био је онај ослонац у тешким тренуцима и први глас разума када би затребало.
Они који су имали привилегију да дијеле вријеме са њим, памтиће га по невјероватној способности да измами осмјех и у најмрачнијим данима. Његов дух био је ведар, а његова природа таква да је лакоћом пријатељства спајао људе. Био је искрен друг и прави пријатељ, онај који остаје и када сви други оду.
„Частан живот је најљепши споменик који човјек може себи подићи.“
Ђорђије нас је напустио прерано, али за собом оставља неизбрисив траг. Оставља празнину коју је немогуће попунити, али и понос свима нама што смо га имали. Док год живи сјећање на његова добра дјела, његову племенитост и онај препознатљиви дух, Ђоко ће бити међу нама.
Почивај у миру, велики човјече. Твој племенитост и твоја доброта остају нам као путоказ.
Редакција портала083