Не зна се ко је, како, на основу којих параметара и када утврдио да је баш Братунац „географски центар муслимана у Југославији.“ Али и то се догодило и прокламовано је уочи Бајрама 1992. године и отворених оружаних напада који су почињали на овим просторима.
Проглас по којем се Братунац сматра центром муслиманске територије, завређује нешто више пажње. То је, у исто време, ваљда зато што је реч о центру муслимана, био позив и за „дернек“ (збор или скуп) свих муслимана из Босне и Херцеговине, који је требало да се одржи у једном од суседних села (вероватно Глогова или Вољавица) дан уочи Бајрама. У потпису овог прогласа и позива на „дернек“ је Муслиманско национално вијеће.
То исто вијеће, међутим, има и свој Програм који је истоветан са програмима свих муслиманских националних већа, поготово оним из Санџака, којима је, као и осталима у Југославији, служио за преписивање. Навешћемо само три прва става, која су за коначну спознају и најбитнија. По њима је нужно:
- Створити државу муслимана у границама данашње Босне и Херцеговине
- Формирати оружане снаге муслимана (МОС)
- Преузети пуну власт, одговорност за сувереност матичне државе муслимана…
Овим просторима источне Босне, а посебно Братунца, намењена је улога средишта муслиманског духовног и политичког живота и ту је требало да буде и седиште наведеног муслиманског Националног вијећа.
Тиме се још није затварао круг припрема за насилно подрвгавање ових општина програмима и интересима једино муслиманске стране.
У међувремену, крајем априла и почетком маја сва српска села, поготово она мања, као и српски засеоци у муслиманским селима и месним заједницама, па и сами општински центри, нашли су се у блокади. Мештани српских села, као и становници српске националности у Братунцу или Сребреници, постали су таоци својих бројнијих и наоружаних комшија, који су ноћу патролирали улицама и стражарили око српских кућа.
Србима је тада једино остало да се колективно иселе и напусте своје праисконске просторе, што никада није одговарало менталитету овог народа, или да се суптротставе. А то је значило да се и сами прихвате оружја и стану у одбрану својих села и својих кућа, што су и учинили.
Циљ терора који се сада спроводи над Србима исти је као и у време претходних ратова. То је да се они – коначно – протерају из ових крајева. Том циљу подвргнути су начин и тактика оружаних похода на српски народ и његова насеља, а све се своди на тотално уништавање свега на шта се наиђе. Зато после сваког похода на српска села од њих остаје само пустош: спаљене зграде, опљачкана и уништена имовина, разорени споменици, гробља и цркве. Бојовници Алије Изетбеговића настоје да тоталним разарањем свега што затекну и на шта наиђу у тим насељима онемогуће сваки живот, а тиме и повратак изгнаних мештана. Да би то остварили муслимани су ангажовали своје укупне људске и материјалне потенцијале којима су располагали. И сам одзив муслиманског становништва, добровољан или принудан, изненађује својом масовношћу и послушношћу. Томе су, без сумње, највише допринеле претходне припреме које су на разне начине спровеле бројне муслиманске, легалне и илегалне, религиозне и политичке организације, прикривена или отворена потпора коју имају са стране, пре свега, од већ отцепљених бивших југословенских република, Словеније и Хрватске. При свему томе не сме се занемарити ни интерес неких европских, као ни исламских земаља, који су тиме само још више потенцирали претензије муслимана и њихово уверење да имају довољно јаку подршку да крену и савладају своје дојучерашње комшије.
Сви до сада изведени напади били су по правилу претходно припремљени, спровођени готово по плану и уз велики број добро наоружаних нападача. Отуда су се, значи не случајно, на удару прво нашли углавном беспомоћни мањи српски засеоци у мешовитим селима, потом сасвим усамљена српска села у муслиманском окружењу и тек на крају компактна српска подручја. Па чак ни дани у које ће бити изведен напад као да нису препуштани случају. Тешко је поверовати да су без икаквог разлога бирани православни празници и породичне славе (Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан, Божић…) или дани интензивних пољопривредних активности, док су мештани опуштени или окупирани текућим бригама и пословима. То потврђују и сва потоња збивања.
Етничко чишћење српских територија у општинама Братунац, Милићи, Сребреница и Скелани муслимани су започели нападом на мале засеоке Гниона у сребреничкој општини и Бљечева у братуначкој (6. маја, на Ђурђевдан) и Метаљка (2. јуна 1992) у општини Милићи. Потом су уследили напади на остала српска села (Рупово Брдо, Лозница, Ратковићи, Брежани, Загони, Крњићи, Магашићи, Јежестица, Подравање, итд.). У тим походима на српска насеља муслимани су опустошили све што су затекли и из дана у дан ширили су своју територију. Срби су се стално повлачили и након само шест месеци ове етничке инвазије у свом поседу су задржали свега десетак села. За то време муслимани су запосели преко тридесет етнички чисто српских села и све засеоке у мешовитим селима и месним заједницама (око седамдесет). Међутим, тиме још није достигнут врхунац етничког чишћења ових територија.
У јануару 1993. године (на Божић и наредних десетак дана) и последња велика српска подручја, као што су Кравица и Скелани са околним селима, постали су жртве бесомучних напада, спаљивања и уништавања. Тиме је муслиманска агресија достигла своје максималне домете на овим подрињским просторима. У свом поседу су држали готово све изузев малог појаса поред Дрине и седишта српских општина Милићи, Скелани и Братунац. На тај етнички егзодус нико у свету није реаговао, нико није ни покушао да помогне и спасе српски народ од очигледног прогона и истребљења. Напротив, муслимани су добијали подршку са свих страна. Нечији сулуди план да се Срби протерају са овог дела Источне Босне изгледало је да се налази пред коначним остварењем.
У контексту укупних збивања, нужно је нешто рећи и о Сребреници. Тим више, јер је убрзо тај градић постао медијска ведета безмало свих значајних светских листова и радио и телевизијских станица. Срби су се иселили из Сребренице 9. маја 1992. године, масовно и скоро панично. Са собом су понели само оно што су на брзину могли да покупе… У граду је остало свега око тридесетак лица која нису муслимани (Хрвата, Срба, Македонаца, људи из мешовитих бракова). Од тада је Сребреница чисто муслиманско место. Највећи број мештана разбежао се по околним, најближим српским селима, али и у Братунац, Скелане и преко Дрине у Србију. Непосредан повод за то било је убиство Горана Зекића, народног посланика у тадашњој републичкој Скупштини Босне и Херцеговине, судије и председника Српске демократске странке у општини. Њега су локални муслимани на прилазу Сребреници сачекали у заседи и убили 8. маја увече. Тим подмуклим и за многе неочекиваним убиством, Србима је стављено на знање чему могу да се надају и шта их чека. Тада се коначно видело да су и сва претходна убиства, најчешће из заседе, у којима је страдало око двадесет лица, била не пука случајност, у шта се веровало и што су власти доказивале, већ део унапред припремљеног плана. Значи да ни Гниона, за чију се трагедију чуло али се нису знале појединости, као ни заседа 7. маја у близини муслиманког села Осмаче, у којој је убијено седам путника српске националности, нису последице неког неодговорног испада муслиманских сељака из тих села, већ почетак оружаног обрачуна и ликвидације што већег броја Срба.
Колективни починиоци ових злочина су муслиманске војне или паравојне јединице, свеједно како их звали, али у сваком случају то су формације које сачињавају претежно мештани околних муслиманских села, а у далеко мањем броју лица са стране и плаћеници из земље или иностранства. Пред њима су пали сви покушаји одбране коју су настојали да организују Срби формирајући властите, обично малобројне и слабо наоружане, сеоске страже.
Миливоје Иванишевић
