У кући Обрадовића из Никшића, деветогодишњи дјечак Андреј живи са родитељима који су у младости остали без вида. Иако га не виде, труде се да му пруже удобан живот и да ни за чим не заостаје за својим вршњацима. Са само девет година Андреј је свјестан своје одговорности и тога да треба да буде родитељима при руци. То што одраста са родитељима без вида, заправо му шири видике.
Уобичајено поподне у кући Обрадовића протиче тако што Андреј вјежба тактове на гитари, његови родитељи Жељка и Велизар уживају слушајући га.
“Кад човјек има зашта да живи, ништа није тешко. Ја имам Андреја и увијек кажем, откако сам добио њега, он је на неки начин круна мог живота. У смислу, круна мог живота, створио сам оно зашто сам цио живот од малена жудио, желио, маштао и сматрао сам да то није ништа тешко јер имате за шта да се борите”, каже његов отац Велизар за ТВЦГ.
Андреј осим што свира гитару иде у музичку школу, на кошарку, фолклор и часове шаха. Управо са татом највише воли да одмјерава снагу на шаховској табли. Истиче да му је отац признао да је он бољи у шаху.
“Зато што ја вјежбам и тренирам шах, а тата ништа”, каже он.
Тако сваки тренутак проводе заједно и Велизар настоји да га успут научи и важним животним лекцијама.
“Некад бих волио да могу да одиграм нешто, фудбал, кошарку, то што сам ја играо и радио. Не зато што да ја играм због себе, то чисто да га научим јер мислим да имам довољну искуства и неког тог спортског духа у себи јер сам и дан-данас спортиста. Имам тог спортског духа да га научим да буде и у томе истрајан, јер он има таленте, има смисла. Сматрам да сваки родитељ треба да се труди да ради боље неке ствари од својих родитеља”, каже Велизар.
Са само девет година Андреј је свјестан своје одговорности и тога да треба да буде родитељима при руци. Пуно им помаже, а највише тати.
“На примјер да му нађем неку ситницу или да му помогнем да дође негдје. А и мами помажем да спреми ручак“, каже Андреј и додаје да највише воли када му мама спреми пасуљ.
Иако не може видјети своје дијете, Велизар каже да не жали за тим, јер га осјећа онаквим какав заиста јесте.
“Човјеку су очи само сензор што му шаље мозак. Ја мислим да човјек има физички, тјелесни и духовни вид. Ја га видим духовним видом што ми је много важније. Човјек се не гледа кроз спољашњи изглед, него се човјек гледа кроз унутрашњост. Ја га видим и није ми жао, зато што знам какав је и осјећам какав је. Можда ја нисам интелигентан, али сам упоран. Сматрам да својом добром перцепцијом у 99 одсто случајева могу да процијеним како ко изгледа физички”, каже он.
Обавезе су подијељене, али зна се да је Андреј увијек на првом мјесту. Велизар, који иначе је запослен на аутобуској станици у Никшићу, након радног времена ради и као масер терапеут.
“Супруга га одведе у школу, ја сам доста фокусиран да радим, да створим, да принесем.
Што год могу да приуштим, трудим се да приуштим. Жао ми је можда што некад не могу више, али онолико колико могу. Трудим се максимално, да ли је то довољно, то може и он да вам каже, али мислим да не заостаје ни у чему за својом генерацијом. Увијек постоји боље од бољег, али мислим да га учимо скромности и правим вриједностима”, каже његов отац.
То што одраста са родитељима без вида, малом Андреју заправо шири видике.
“Треба да се бори, да буде храбар и мислим да ће на неки начин крознас двоје схватити живот озбиљнии он је за своје године заиста зрео, јер прије свега разумије да ми имамо потпуно оштећење вида. Нема тај стереотип или предрасуду, нема комплекса што ми не видимо, он нам је максимална подршка и он нам је на неки начин смисао живота”, каже Велизар.
А колико живот може бити
непредвидљив, знају најбоље Велизар и Жељка. Зато свога сина уче да цијени сваки тренутак.
“Лекција коју бих волио да га научим је да иде точковима живота оним темпом колико би могао да прати сваки ток на свом правцу. Јер ја увијек кажем, није слијеп онај што не види, него што види а ништа не види”, закључује Велизар.
