Замонашен сам у Високим Дечанима и мало пре 1999. године добио сам послушање да дођем у Драганац, манастир задужбину кнеза Лазара, који је тада изгледао како је изгледао и у време које је у сваком смислу било невреме.
Последњи монах је ту боравио сам пре мог доласка. Није могао више и отишао је.
Бог је тако хтео, а ја сам прихватио са великом радошћу.
Убрзо наиђе ратна мука.
Дође војска у манастир.
Крстио сам многе војнике тада. Не могу некрштени у рат.
А онда још већа мука.
Оде војска.
Народ остао сам, незаштићен.
Нико не зна куд ће и шта ће.
Завладао страх.
Све нападе шумокрадица и наоружаних банди сам преживео у Драганцу.
А када су људи изгубили страх па су почели да долазе у манастир, све је било лакше.
Ја се нисам плашио.
Ишао сам од села до села и молио народ да остане на своја огњишта.
Многе сам одвратио.
Народа пуна порта манастира. Видамо душевне ране народу.
Тада се створила прилика да испуним завет који сам дао кнезу Лазару.
На крилима завета, уз Божију помоћ сам почео сам сабратом искушеником Игњатијем и верним народом да градим од звонаре, капије, па до свих конака, јер је звоно било окачено на једном храстовом дрвету.
Ту је и Бог зидао, јер је било невероватно да се све то сагради док је све горело по Косову и Метохији.
Почео сам да градим гаражу за аутомобил, а уз помоћ народа сам саградио све што људи сада могу да виде тамо.
У првој згради конака који сам започео, саградио сам и капелу коју сам посветио Светом кнезу Лазару.
Онда када сам протеран из Драганца сам сазнао да су тај простор претворили у оставу, намерно или из незнања не знам, али верујем да је из незнања.
Није ми свеједно када сам то сазнао, али шта ћу и куд ћу?
Пре него што сам морао да одем из Драганца, затекао сам разбијену келију из које је однето све што сам имао као игуман манастира. Оставили су ме без ичега.
Из манастира одлазим у старој мантији и похабаним ципелама. Имао сам све ново, али су негде однели све и слике, иконе, књиге, предмете… све, па и слику мојих родитеља са споменика коју сам у Гојбуљи покупио са гроба, да бих је поправио.
И тако сам отишао, али сам испунио завет.
Споменик кнезу Лазару који је ишчупан са постоља у Гњилану су Албанци одвукли камионом у гњиланску касарну, где је била смештена америчка војска, након што је српска војска отишла са Косова.
Ту је стајао дуго.
Трудио сам се са локалним представницима да га избавимо одатле и да га однесемо у неко српско село. Молио сам америчке генерале за помоћ.
Успели смо и сада је споменик крај цркве у Шилову.
То нисам радио за себе и нисам зидао за себе, већ за народ, јер смо ми пролазни, али ће све то остати за народ.
Казивања оца Кирила Драганачког, непосредно пре упокојења.
