М.В.
Некада је било довољно да се човеку образ зарумени, и све је речено и решено. Стид је представљала врлину. Као и скромност, смерност, стручност и смиреност. Данас су ове врлине хендикеп!
Данас се више не црвенимо ни кад нас ухвате у лажи, превари, крађи, ни кад се бестидно хвалимо оним чега би се наши преци стидели. Императив је бити морално гологуз.
Недостатак стида и обзира чини озбиљан дисбаланс у карактеру којим доминира гордост и самољубивост.
Као да је стид избрисан из људског карактера, а на његово место уграђен чип “што дупету треба образу не смета.”
На друштвеним мрежама говоре што се некада не би смело ни шапутати: што већа скарадост већа је популарност.
Неки се чак излажу ризику да би добили што више лајкова.
А ипак, дубоко у нама, нешто се побуни кад видимо зло које пролази без последица. То нешто није страх то је стид који није умро, само је гурнут у
запећак.
Стид није слабост, како нам то модерна култура сугерише.
Стид је унутрашњи компас, она црвена лампица која нас подсећа да смо живи изнутра.
Кад је нема све је дозвољено.
А кад има, постоји граница.
Некада је човек поцрвенео кад га ухвате у лажи. Данас поцрвени ако га не примете.
Некада се част чувала да је не захвати и осрамоти нека рђа. Данас је та рђа референца или препорука. Озбиљан ресурс. Човек са кредибилним референцама спреман на све да дође до циља.
На крају мали тест : покушај један дан да живиш без интернета.
Без лајкова, без снимања, без публике.
Само ти и твоје мисли.
Ако ти буде непријатно, ако се осетиш „празно“, то је добар знак.
То значи да се враћа стид не као казна, већ као благослов.
Потврда да нешто у њему још увек верује у суверенитет и достојанство.
Да није све ствар маркетинга, храбрости и опуштености.
Јер није свака опуштеност ослобођење — нека је само распадање.
Онај ко уме да се застиди, није изгубљен човек.
Јер, срам није осећај пораза већ доказ да још имаш душу и да си пре свега човек. Да ниси ментално упресован и бестиђем обезличен.
“Будимо људи… “,говорио је сватејши патријарх Павле.