Пише: Бошко Вукићевић
До јуче би било каква америчка најава о насилном преузимању Гренланда, од Данске и ЕУ, дјеловала надреално и апсурдно. Јер, да неко најави анексију највећег острва на свијету, уз образложење: „јер нам је потребно и што нам може бити“ – могло се раније десити само у некој од епизода „Летећег циркуса Монтија Пајтона“, или наше „Топ листе надреалиста“.
Данас су такве најаве, колико год изгледале трагикомичне – сурово реалне и изгледне. До тога су довели, не у толикој мјери америчка моћ и безобзирност на глобалној сцени, колико одређени трагично погрешни и мазохистички геополитички потези Европске уније током скорије историје.
Могла је и морала Европска унија рећи – „НЕ“ САД-у у одређеним кључним историјским моментима, који су се тицали њених фундаменталних интереса. Сада је, поводом Гренланда, а након трагичног низа погрешних и кукавичких „ДА“, за такво „НЕ“ помало касно.
Такво „НЕ“ је ЕУ морала рећи, рецимо током бомбардовања СРЈ и драстичног кршења међународног права. А још и више, Европа се морала успротивити америчком захтјеву о раскиду свих привредних односа са Руском Федерацијом, њеним природним партнером и највећим власником енергетских ресурса на планети. Умјесто тога, мимо сваке економске логике, ЕУ се обавезала да купује вишеструко скупљи амерички природни гас, рецимо, а рат у Украјини је само једна од трагичних посљедица сличних мазохистичких политика.
Управо због таквих политика – умјесто да буде примарни економски и војни геополитички фактор – Европска унија је данас далеко од тога. Данас је вјероватно касно и да се Гренланд одбрани од оних чије си директиве увијек беспоговорно извршавао. Али није касно за јачање оних политичких снага, у оквиру земаља Европске уније, које ће се борити за остваривање интереса својих грађана, а не туђих, прекоокеанских.