Имамо и ми мајке Сребренице. Њихова бол и патња нису ништа мање вриједни од бошњачких, хрватски или албанских мајки! Једина разлика између њих, и бошњачких јесте што једне носе црну, а друге бијелу мараму.
Памтимо и ми Сребреницу, Братунац, Кравицу, Скелане, и Ратковиће, 1992.-1993. године, и 3.267 српских цивилних жртава, чије невине животе је угасила хорда Насера Орића, који се данас шета слободно, по Босни и Херцеговини!
Када ће наше српске мајке дочекати правду? Нажалост, велики број њих, никада нису дочекале правду, него су умирале, а да од своје дјеце нису дочекале ни посмртне остатке, а камоли овоземаљску правду.
О томе мора да се говори јасно и гласно. Док је српски народ годинама и деценијама ћутао, они су правили митове о Сребреници, и на крају желе, пред цијелим свијетом да нас прогласе геноцидним!
То им не смијемо дозволити. Српски народ мора да буде уједињен у трагању за правдом. Свијет треба да чује много тога о српском страдању. Не само у последњем рату, него и у свим претходним ратовима, гдје се српске жртве броје у стотинама хиљада, и у милионима.
Само у 20. вијеку српски народ је изгубио више од два милиона људи…
То се никада не смије заборавити ни опростити!
Српски народ је кроз историју на удару, јер је непокоран, несаломив, и независан! Такав ће и остати. Ма како нас прогласили!
