Војин Грубач: Криво срастање: Резолуција и мистерија Сребренице!

Резолуција о Сребреници у Скупштини ОУН је диктат Запада, који им је потребан из неких специфичних геостратешких разлога.

Опет, ДПС који је био креатор антимуслиманских графита у Пљевљима 2020. године, гдје је један од њих био: „Сребреница ’92, селите се Турци“, идеално се уклапа у бизарност свеукупне политичке подршке у Црној Гори дотичној Резолуцији о Сребреници.

Став Њемачке и Хрватске, као наследнице НДХ по том питању, одлично знамо, иако су њихове зле творевине на Балкану направиле море крви према којој Сребреница представља малену капљицу.

Историјски грешници су се скупили на једном мјесту да демонстрирају своју подмуклост и лоша сјећања на колосалне злочине које су сами направили.

Узећемо само један примјер из те приче.

Наиме, статистичар Божо Грбић, стручњак из тима одбране српских оптуженика у Хагу је недавно, у ауторском тексту рекао сљедеће: „Ја сам аутор књиге о страдалој дјеци у Независној Држави Хрватској. Имам списак са 54.000 убијене само српске дјеце“.

Дакако, тај космички злочин скупа са стратиштима попут Јасеновца, Старе Градишке, Госпића, Јадовна,
су биле дјело руку Њемачке и њеног сателита НДХ.

Што се тиче броја жртава Сребренице, тај сегмент је и даље обавијен велом мистерије. Навешћемо у том смислу два примјера.

Рецимо, читавих петнаест година послије злочина у Сребреници, Мирсад Токача, директор Истраживачко документационог центара из Сарајева је дошао је до података о 500 живих Сребреничана, чија су имена била на списку страдалих у Сребреници и околини, у јулу 1995. године, што је објелоданио на конференцији за штампу у Бањалуци, 31.03.2010. године

Опет, вјештак за демографију Светлана Радовановић је у Хашком трибуналу рекла да посједује имена више од 1.000 људи са списка жртава из Сребренице, који је направио демографски експерт тужилаштва, а која нису могла бити пронађена на списковима грађана БиХ пописаних 1991. године.

Само ова два примјера су сасвим довољна за констатацију да је надлежна “Комисија за тражење несталих особа” из Сарајева, на чијем је челу био извјесни Амор Машовић, свој посао обављала врло непрофесионалн, може се чак рећи: криминално!

Према подацима званичног Сарајева у дешавањима око Сребренице је на списку пострадалих 8.372 човјека, од којих је у Поточарима укопана 6751. особа.

Божо Грбић је са тимом српских статистичара правио истраживања  и упоредне анализе на шест различитих начина и добио сљедеће индикативне бројеве жртава: 2.943, 2.743, 3.195, 2.988, 2.647, 2.745 особа, у које су урачунате и жртве војника Армије БиХ који су погинули у бојевима.

Народна скупштина Републике Српске је усвојила 23.04.2024. године Закључни извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године, на чијем челу је био Гидеон Грејф и који је написан на 1200 страна.

У њему фигурише сљедећи закључак: „Максималан број особа које су могле бити сахрањене у примарним гробницама Сребренице јесте око 3.700, те није могао бити већи од 3.715“.

Гидеон Грејф извјештај овако коментарише: ‘Није било више од 3.714 жртава. У нашој комисији имали смо стручњаке за бројање и израчунавање броја жртава и установили су тај број. Тај број треба да буде записан у историји, ни мање ни више. Наравно, свака смрт је трагедија, ужасна, тога смо свесни, али број жртава је такође битан“.

А битан је, јер се тада искључује термин „геноцид“, по аутоматизму.

У контексту свега споменутог, интересантна је тема забране оспоравања броја жртава, што фигурише у скоро свакој донесеној Резолуцији о Сребреници?!

На примјер, у Резолуцији о Сребреници коју је изгласала Скупштина Црне Горе 2021. године, у пункту 2 пише сљедеће: „потврђује се да се геноцид догодио на тлу Европе након Другог свјетског рата
у којем је страдало преко 8.000 цивила бошњачке националности; а у пункту 3 пише: „забрањује се јавно негирање постојања или умањење геноцида“.
Умјесто да се тада у Скупштини Црне Горе отворила расправа по пунктовима 3 и 4, десило се обично пребројавање’ ко ће бити уздржан, а ко гласати за или против.

Нису се отварале теме по суштини иако је извјештај комисије на чијем је челу био Гидеон Грајф већ био објелодањен и морао се предоставити као дио доказног материјала који суштински мијења ситуацију.

Зашто то није урађено?

Како тада, тако и сада. У току расправе по истој теми која се ових дана покренула у Скупштини Црне Горе, нико од српских посланика да подигне тему извјештаја комисије Гидеона Грајфа која би се ставила на расправу.

Зато је основно питање сљедеће, да ли је угао политичког дејства по датој теми од стране Србије и Републике Српске, али и српских посланика у Скупштини Црне Горе: озбиљан, одговоран и адекватан суровим временима?!

Зар се мора увијек бити у ситуацији да те претрчавају вријеме и догађаји?

Црна Гора је још ровита послије рушења пакленог система Ђукановића, без икакве шансе да се одупре одлукама колективног Запада.

У таквој ситуацији Црна Гора није и не може бити кривац за кашњења у обради и пожељно агресивној међународној презентацији озбиљне документације, што су давно морали завршити државни органи Србије и Републике Српске јер су они кључна мета иницијатора Резолуције о Сребреници у ОУН.