Ма колико се потрудио да овим текстом опишем размјере издаје, уколико се заиста спроведе у дјело најављено гласање за сребреничку резолуцију у УН од стране званичне Црне Горе, сигуран сам да нећу ни одшкринути врата мрачне собе у којој бауља Милојко Спајић.
Нема тог рефлектора који може помоћи да се усправи и орјентише у простору и времену индивидуа која је одавно превјерила у политичком смислу. Најпрецизније, опскурном и лажљивом лику који нам је подваљен да заврши оно што му колега Здравко Кривокапић није успио а за шта је и он био спреман. Постоји агенда, она се спроводи беспоговорно само из једног простог разлога, јер је Милојко свјестан чињенице да и за њега постоји замјена и зна бауљан шпекулантски да се тренутно нашао у оваквој прилици јер је онај гибет цуцки био неснађен да спроведе све налоге које су ставили пред њега. Не због тога што је Криви био безвољан и није хтио, него зато што је ограничен уз импозантну дозу безобразлука који је пожељан за ове нечасне работе али и хроничним недостатком харизме и интелекта.
Из те чињенице треба тражити одговоре на сваку привидну нелогичност политичког тренутка, јер ствари су потпуно јасне, осим за оне који опијени причом о бољем стандарду вјерују Милојку из Бољанића и гласају га. Та гласачка сорта је групација на коју се игра и која служи као изговор када се на сто ставе проценти и саопшти – и ово је Црна Гора коју треба уважити. Заправо та и таква Црна Гора, уз ону белведерску и монтенегринску у ДПС-у и другим политичким сателитима мафије, се данас надређује поново остатку Црне Горе. А искрено нисам изненађен што свједочим ове јаде дуге јер је, за свакога ко има грам мозга у функцији да је сво ово накнадно јавно признање политици Мила Ђукановића коју је народ поразио, потпуно јасно да су извршни властодршци заробљени у туђини којем служе као јаничари.
Када смо код јаничара, да нагласим да их је било и честитих и са приговором савјести, као онај из Милојковог села што је саградио главну џамију у Пљевљима. Док је онај јаничар Хусеин бољанићки у оном времену и са могућностима које је имао, понешто добро оставио свом роду, овај садашњи Милојко бољанићки ће учинити све да нам остави јаде којима ће нам се и унуци бавити у будућности.
У том смислу, ни мало нећу бити изненађен ако неко дошапне Милојку или му у агенду допише да званична Црна Гора у Уједињеним нацијама мора спонзорисати а онда и гласати за Резолуцију о геноциду над Турцима и потурицама у Првом балканском рату. То вам је онај земан када су окупатори и њихови сарадници по дубини бјежали са ових простора када је кренуло ослобађање српских земаља, док им је Србин Алекса Шантић искрено пјевао – Остајте овдје. Спреман је Мицкеј из Бољанића и на ово, а ако не на ово оно макар да на миг Шерба Растодера крене у ослобађање Вранешке долине од Срба, разним резолуцијама и амандманима на њих.
Е тако вам га је са црногорским премијером, није он испалио све из свог раскошном издајничког арсенала, тек ће он да нас колективно шиканира за туђ рачун и уз сласт, док вас слаткоречиво опија причама о пензијама и платама. Све ће нас превјерити а да свјесни нисмо, да останемо за бруку пред лицем предака који умјесто бољег живота бирали своју вјеру за османлијског вакта и прихватили муку као свакодневицу. Јер они који су се турчили тада, најчешће су то чинили драговољно за пун ваган и пред силним окупатором и великим султановим царством гдје и није било много избора, па их могу некако и разумјети.
Ово данас не разумијем и немам трунку толеранције на калкулације, јер ево Богу хвала избора има али залуд, осјетио премијер намјештеник Милојко да је довољно да вам прича лаже а да спроводи налоге, без да трпи политичку штету, ако је вјеровати анкетама. А знајте док читате предзадњу реченицу овог текста да је Милојко бољи, ено какав је, од сваког улично – кафанског шаптачког диверзанта који прича – није лако Милојку, притисци су велики, НАТО смо држава, мора, стопираће нам евроинтеграције и средства која шиљу преко фондова.
Ништа се не мора, лак је избор, Мађарска је у ЕУ па неће, Словачка је у НАТО па Фицо није хтио да изда свој народ по цијену свог живота, ево Срба по Црној Гори којима су требали новци за Миловог времена па се нису продавали, образ се губи једном а часни људи неће дати да им га кида Милојко и друг му Одојко до краја овог мучног процеса из ког ћемо изаћи са сазнањем ко је вјера а ко невјера.
Владимир Вуковић
