„Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу, и зове се Ћеле кула. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа.
Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова, Србија лобањама и костима својим брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде које су срљале као планински вихор на Европу. И то не за једну деценију, ни за једно столеће, него за сва она црвена столећа која леже између Рафаела и Ширера.
За сва она црвена и бела столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, науке, рада, политике, целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање и Богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште и телесно и духовно. Ми смо као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже.
На Видовдан 1389.године, српски кнез Лазар са својом храбром војском, стао је на Косову на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза, а данас их је десет пута мање. Где су?
Изгинули су бранећи Европу. Сад је време да Европа врати Србији тај дуг.”
Свети Владика Николај, на Видовдан 1916. године у Лондону пред енглеским краљем Џорџом V и енглеским племством.
Бог му је дао мудрост и духовност.