Iako je za sobom gasio svetla, nije koristio grejalicu, išao pešice kud god je mogao, za patrijarha Pavla moglo se reći da je štedljiv, ali nikako i škrt.
Kao novinarka koja je, po prirodi posla često dolazila u Patrijaršiju, jednom prilikom sam u kabinetu sekretara Njegove svetosti zatekla starijeg muškarca, prilično neugledno obučenog, kako sedi na kanabetu.
Čekajući neko saopštenje SPC, i sama sam već dugo sedela pored tog čoveka i upitala ga: „A koga Vi čekate?“ Rekao je: „Patrijarha čekam. On će mi pomoći, prijatelji smo iz detinjstva. Ja sam iz Bosne, svi moji su već izbegli u Nemačku, ja bih kod sina ali nemam mogućnosti da platim put.“
Moram priznati, a i danas me stid kad se toga setim, pomislila sam „evo još jednog pacijenta“ jer je bilo mnogo onih koji su se tih ratnih godina lažno predstavljali. Čudila me jedino smirenost i potpuna uverenost tog čoveka da će patrijarh sigurno doći. A tako je i bilo.
Nakon što su mu javili da ga u sekretarijatu čeka čovek koji kaže da ga poznaje, patrijarh je sišao, otvorio vrata kancelarije, prepoznao prijatelja koga dugo nije video, zagrlio ga čvrsto nazivajući imenom, nisam upamtila kojim, ali po kome sam zaključila da je iz muslimanske porodice. Patrijarh ga je pitao kako može da mu pomogne, a onda otrčao do svoje sobe, doneo koverat sa novcem i naložio sekretaru da se kupi karta za voz za Nemačku. Zadržao se s prijateljem još neko vreme razgovarajući o porodici, deci… a zatim ga ispratio i poručio da se javi, ako još nešto zatreba.