Пише: Мишо Вујовић
Поводом обележавања 80 година од страдања више десетина хиљада припадника Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), црногорских четника, припадника Збора, домобрана, цивила и избеглица које су маја 1945. године, без суда и милости, ликвидирале нове комунистичке власти на простору Словеније — митрополит црногорско-приморски Јоаникије упутио је потресну и судбински важну поруку:
„Није ово историјска ревизија. Ово је ревизија истине. А право на истину је неприкосновено — као и право на живот. Овим мученицима је одузет живот без правде и суда, узето им је право на помен, а на крају — и на истину.“
Камничке шуме — гробница за слободу мишљења
У мају 1945. године, у шумама око Камника, извршене су масовне ликвидације. Без суда. Без милости. По кратком поступку.
Историчари и комисије за истину у Словенији евидентирале су близу 1.200 ликвидираних у самом Камнику — углавном припадника ЈВуО и њихових породица. Многи су били из Црне Горе, Херцеговине и Рашке области. Били су то студенти, учитељи, богослови, чиновници, али и сељаци, младићи, девојке и старци. Бежали су од одмазде, верујући да ће их Британци заштитити.
Уместо спасења — предати су. Уместо суда — стрељани.
Уместо памћења — затрпани у јаме.
Зашто је Словенија урадила оно што Црна Гора није?
Док је Словенија пописала преко 600 локација масовних гробница, отворила делимичан приступ архивима и подигла макар скромне споменике — Црна Гора, по речима митрополита Јоаникија, и даље ћути.
И даље је табу признати да је крв проливена са свих страна.
И да свако зло — ма ко га починио — мора бити именовано. И осуђено.
„Ја сам за то да се сви злочини — и четнички и партизански, и усташки и они Ханџар дивизија — обелодане и осуде“, поручује митрополит.
“То није симетрија. То је морал.
Јер без истине нема помирења.
А без помирења — нема благослова и мира.
Случај Луке Вукмановића: Жртва без греха, брат без одбране.
Посебно је потресна судбина оца Луке Вукмановића, теолога, професора Цетињске богословије. Он није страдао као војник. Није био ни са пушком, ни са страначком значком. Страдао је зато што је био Христов, образован, честит и непоклоњен. Страдао је само што није припадао идеологији без Бога у срцу.
Његов рођени брат био је Темпо — Светозар Вукмановић, један од најмоћнијих људи револуције. Није га спасао. Није могао? Није смео? Није хтео? Или, можда, јесте хтео — али идеологија не дозвољава сузе. Ни породичне.
Ревизија истине — последњи облик људског достојанства
Истина није политичка категорија. Није ни идеолошка. Она је егзистенцијална.
Без ње — све што градимо је лаж. Све што памтимо је илузија. Све што преносимо је — обмана.
Митрополит Јоаникије не позива на реваншизам. Он позива на истину која лечи. На поглед у лице жртви. На памћење које је и свечано — и покајничко.
На државу која има снаге да каже:
„Било је. Згрешили смо. Опрости нам, Господе. Опрости нам, народе.“
80 година касније — време је да уместо јаме ископамо истину
Да уместо зидова подигнемо крст.
Да уместо ћутања — заплачемо.
Јер само тако ће наша деца знати где је пут ка миру. И ка спасењу.
