Кључна неријешена „идентитетска питања“ – а заправо питања која се тичу поштовања људских права и једнакости грађана – треба рјешавати у духу компромиса и општенародног помирења. Заправо, општенародно помирење треба да буде један од најдрагоценијих резултата таквог процеса. Зато је неопходно, у политичком амбијенту и у оквиру институција црногорског система, непрестано истицати императив одвијања таквог процеса праведног рјешавања идентитетских тематика – јер он иде упоредо са процесом демократизације друштва и јачања правне државе. Као и са процесом прикључивања државе Европској унији.
Честа противљења одвијању поменутог процеса, која долазе од стране „грађанистичких структура“, уз употребу лажне аргументације: „треба да се бавимо економијом и стандардом грађана, а не заставама и језиком!“ – баналан су и јефтин покушај бесконачног одлагања рјешавања датих питања. У суштини, ради се о двије различите тематике, од којих свака има посебан значај у бивствовању човјека, као слободног бића. Истина је, грађанин у уређеној држави треба да буде првенствено економски задовољен, али ништа мање битно (што зависи од човјековог васпитања и карактера) не треба да буде ни његово идентитетско задовољење. Штавише, уколико грађанин државу у којој живи доживљава као истински своју (што је уско повезано са једнакошћу и идентитетским темама) – његов „индекс среће“ ће порасти и он ће неизоставно пружити значајнији допринос економском расту земље.
Надаље, круцијална неријешена идентитетска питања треба рјешавати у духу компромиса. На примјер, нико од разумних предлагача датих рјешења не помишља да било коме другом нешто одузима или негира. На примјер, повратак већинском српском језику статуса службеног не подразумијева да се црногорском одузме такав статус. Увођење традиционалне тробојке као народне заставе не угрожава уставни положај актуелне државне заставе. Двојно држављанство неће бити икоме на штету. На крају, повратак Његошеве капеле на Ловћен подразумијева опстанак Маузолеја, који ће остати као умјетничко дјело и симбол једног времена. Управо ће такво коегзистирање разних симбола – регулисано одговарајућим законима и уставним промјенама – суштински допринијети њиховом већем прихватању од стране још увијек постојећих „корпуса“, и значајнијој друштвеној кохезији.
Поновићу: потребно нам је стрпљења, слоге, мудрости. Ове ствари се рјешавају у институцијама – никако с улице. Потоња дешавања у Жабљаку, као и нека друга, пружају наду о повећаној спремности у оквиру владајуће већине (тј. и мимо српских странака) за праведно рјешавање ових кључних тематика. Увјерен сам да ће макар једно од датих питања – као што је, рецимо, поновно увођење црногорске тробојке – бити ријешено веома брзо, можда и прије наредних избора. А, након избора и преостала. Ускоро…
Бошко Вукићевић