Марко ,Томо Бањанин и Митар Ребић су се састали са тадашњим председником РСЛ-а Викторије Брусом Ракстоном (Bruce Ruxton, Victorian RSL president) и још неколко других људи како би основали прву српску подружницу РСЛ-а у Аустралији.“
„Мој отац Марко је позант у круговима РСЛ пошто је заједно са Миљаном Куљинчевићем прикупио скоро милион долара за подршку породицама погинулих аустралијских војника. Захваљујући том ангажману, постао је доживотни члан RSL-а и у широј заједници познат као „poppy man“.
РСЛ (Returned and Services League) је добротворна организација основана на нивоу Аустралије 1916. после Првог светског рата за подршку палим и преживјелим војницима.
Браћа Бањанин заједно са Митром Рибићем су од оснивања прве српске подружнице РСЛ-а сваке године организовали учешће српских ветерана у АНЗАК паради у Мелбурну, чланова аустралијског огранка Организације српских четника „Равна Гора“.
Ове године по први пут икад на маршу нису учествовали оснивачи прве српске подружнице РСЛ-а у Аустралији.
По избијању Другог свјетског рата Томо је са четворицом браће приступио Динарској Четничкој Дивизији. После погибије два брата Томо се са двојицом преостале браће Милетом и Марком, са дивизијом повукао преко Словеније у Италију гдје су били смештени у логро Еболи. Током боравка у логору Томо је похађао Богословску гимназију која је била организована од стране свештеника који су се ту такође задесили.По напуштњу Италије браћа одлазе у Енглеску гдје ступају у енглеску војску, а потом из Енглеске Тома долази у Аустралију, гдје се са брода искрцава у луци у Мелбурну.У свом последњем интервјуу, који је само пре 10 дана дао за СБС, током прославе Марковог 100. рођендана, Томо је Крсту Марковићу, између осталога рекао да је живот од доласка у Аустралију прошао брзо као сан.
„1949. године у новембру смо се исркцали овдје у Порт Мелбурну. Била је то прилично дивљина. Кад смо ишли возом за (мигрантски центар) Бонегилу (Bonegilla Migrant Reception) посматрали смо кроз прозор мегпајс, птице на ступу како ћурликају и пјевају. Ја кажем ово је нешто чудно. Ми имамо свраке а они имају мегпајс. Али заволио сам ту птицу.“Послије породичног уједињења у Аустралији, Томо се заједно са браћом Марком и Милетом придружује Црквено-школском одбору цркве Свети Сава у Карлтону, а према ријечима Јована Бањанина, Марковог сина, они се у јануару 1955. придружују групи жена и мушкараца у Сент Албансу, који су претходно 1954.године одлучили да купе земљу за изградњу цркве.
Браћа Томо и Марко Бањанин 1971. започињу пројекат градње црквене сале у Сент Албансу, а касније су, 1987. основали и „Радио Равна Гора“. Наследник тог програма је „Радио бумеранг“, који данас на каналу за Српство предводи Јован Бањанин.“За ништа се не кајем, што сам радио. И мислим да је много тога добро било и ја сам захвалан Богу што ме водио тако, и моме анђелу чувару“, рекао је На питање да ли и он планира да прослави 100. рођендан за две године Томо је рекао:
„Ја о томе не знам ништа. Бог то нека види. Само од дана до дана. Ми смо, како бих рекао, као роса на трави. Она падне и може врло лако да окопни и да се осуши до подне“.Бањани су најпознатија Светосавска фамилија широм петог континента .Митар Рибић рођен је давне 1922. године у селу које се зове Перишићи код Рогатице.Ту је учио нешто школе, али долази несрећни Други свјетски рат. Као дијете Митар је побегао у четнике у шуму. Бијаше их свега седморица.
„Усташе убише мог друга и оца му. Патње, муке, спавање у грању, на ледини, бинеда и јад да се описати не може.“
У току рата мораху до Лике и Далмације да спасавају Ђујића. Њихова летећа бригада. „Нападали нас комунисти, али кад смо их зајмили преко Невесиње, Книне, Динаре”, прича се старина од 101 . годину.
„Дочека нас Францетић и његова црна легија, и њих разбисмо. После, сталне борбе са комунистима у Книну, Голубићу, Србу, Струмицима. Ту нађосмо у храму 9 или 11 мртвих. Побили их комунисти. Усташе су од нас бјежале, а комунисти су нам се дали отпор у вријеме. помоћ То беше 1943. године…”“Увијек борбе са комунистима и партизанима. Заробимо двине партизанке. Ала су биле незгодне. Једна из Црне Горе, а друга из Србије. Командир Радомир Нешковић је пита, а она му псује мајку балаву. И настављам: „Ја знам шта ћете од нас радити.“ Ми смо их послали Јевђевићу Ухватили смо их на Динаре.Стална ратовања, борбе. Уватисмо једног усташу. Водећи га кроз село неко многи су га грдили, али га не дадосмо на погубљење. Шта је даље са њим било, не знам.
На Неретви срушише мост испред нас. Њемачке „штуке” нас бомбардују, а лаже се да сарађујемо са њима. Погину нам за дан пет бораца из наше чете само. Само из наше чете, а камоли из осталих јединица.Онда смо их добро зајмили. Три пута узимамо Невесиње, они га три пута враћају.Њемци су 15. маја 1943. стигли из Сарајева. Док смо ми јурили комунисте, Швабе нас опколе и заробе 300 бораца. Неки су побјегли. Нас су похватали. Отјерали у Зеницу у казнени завод, у жељезне ћелије. Свака ћелија је намијењена за једног, а нас трпају по двојицу.Кад смо дошли, покојни Гојко Банџо вришти и смеје се, вели: “Јесам ли опет дошао у моју ћелију?” Ту је лежао и раније. Тад се потписао ексером на дрвету, то смо видели. Ето каква судбина.На Борикама је погинуо Проте Булована син ,Милован. Кад су нас Швабе тјерали кроз Сарајево за Зеницу, буле нас пљују, Швабе нас бране, мада ти не причам.Кад су нас тјерали у Солун кроз Скопље, Шиптари још гори од була. Нису смели да нас пусте ни да идемо у нужник. А били смо у Г колима, тј. у вагону за стоку, наравно. Балисти су били сто пута гори.
У Солуну, у војничком кампу Павломела. Ту смо радили две године. Швабе нас тукли ко волове. Избацимо попа Зонића, те он оде до Црвеног крста, онда је било боље. Наређено им је данас не туку. Али, што су нас тукли први дан.Кад смо их натерали из Невесиња, послали смо предстражу за њима, а ми да се одморимо у Калиновику.
У Италији сам проборавил пет година по камповима. Хтјели су да нас врате код Тита. Ми хтједосмо да убијемо тога службеника, кад је сазнао онда је проминенио одлуку и није нас послао на заклање код комуниста, као што многе јесу.”
Митар Ребић долази у Сиднеј 1949. Камп је у Батурсту. Након мјесец дана добија посао код војске у Морбенку.Тада је било обавезно да се ради двине године тамо гдје те пошаљу. После је Митар радио 31 годину на жељезници. Сад има „златну карту” за путовање.Има осморо унучића, десетак праунучића и свакако четири ћерке, врло активне у парохији, која је сад и њихова.Колико сви воле парохију у Блектауну, толико воле и помагали су манастир код Канбере Светог Саве .Митар као из топа набраја Србе – четнике у далекој Аустралији : Богдан Болта,Браћа Бањанин ,Браћа Булован ,Илија Веселиновић ,Војвода Брано Јевтовић ,Стево Хрњак,Душан Дејановић ,Мирослав Милетић ,Светозар Спасојевић ,Милан Васовић ,Владика Дионисије Миливојевић ,Свештеници Стефан Милојевић и Божидар Арчон,Љубомир Вучуровић,Драгутин Пејовић, Милан Синђелић, Мирко Мартић и Љубисав Спасовић,Небојша Боројевић.
Томо Бањанин и Митар Ребић остају уписани златним словима у Историју Српског народа у Аустралији . Њихов живот и дјело бесмртно остаје као свједочанство да је Српски народ бесмртан ма гдје се налазио само ако је сложан ! Бог нека Вам душу прости великани Српски .
Дејан Бешовић
