Piše: Mirjana Vasović
Da se razumemo: sve revolucije su krvave. Bilo da je to poneka razbijena glava ili hiljade odsečenih. To što ih neko u ovo demokratsko, postkomunističko, doba naziva „plišanim” jeste eufemizam, „nenasilnim” je oksimoron, a „obojenim” – čista, na postmodernom narativu zasnovana, propagandna podvala. Ovi nazivi služe tome da se zamagli ono što stvarno postoji, tj. nasilje. A da se afirmiše ono što ne postoji: „diktatorska”, „nedemokratska”, „nelegalna i nelegitimna” vlast koja se jedino revolucionarnim sredstvima (a ne reformama, a ne izborima), mora i može promeniti.
Sve počinje medijski iskonstruisanim predstavama o političkoj i društvenoj stvarnosti u bojama crne – crno, crnje, najcrnje – simbolima propadanja i zla. A zatim se – crnom magijom omađijanim građanima – nasilni protesti, prevrati, blokade, subverzije, falsifikovani i poništeni izbori i ostali oblici svrgavanja demokratski izabranih vlasti, prikazuju u svim nijansama proleća – simbolima buđenja i promena. U bojama duge, cveća, mašnica i tračica, žutih patkica, (čizmom zgaženih) bubica i (krvavih) dečjih šačica.
Ma koliko se činile masovnim, obojene revolucije su način da zavlada politička volja manjine. Mimo sistema demokratskih procedura, što je, inače, suština pojma demokratije. Jer, da je to volja većine ne bi bilo potrebe da se maskiraju u bilo šta. Inače, nasilno uspostavljanje demokratoidnog pravila „manjina je ona koja vlada” u vreme obojenih revolucija po pravilu se podvodi pod vrednosti slobode, demokratije i mira. I to nije jedino svedočanstvo u političkoj istoriji sveta da ljudi lako „progutaju žabu”, tj. nasilje – pa i najveće zločine protiv čovečnosti – ako nekome uspe da za takvo nešto nađe dovoljno ubedljivo opravdanje. Pozivajući se upravo na ove, ili neke druge, velike i univerzalne, ideale.
Za razliku od nekadašnjih revolucija ove, postmoderne, ne podižu ubogi, prezreni na svetu, sužnji koje mori glad. To nije pobuna siromašnih koji teže većoj socijalnoj pravdi. To je pobuna onih koji imaju mnogo, ali su ubeđeni da imaju pravo na više. Jer, ništa nije dovoljno onome kome je „dovoljno” premalo. „Obojene revolucije” pokreće neoliberalna globalistička elita kojoj monopolske tržišne privilegije upravo izmiču ispod nogu. U osnovi, one su samo vidljivi simptomi i sredstva višedecenijskih napora da se postkomunistička društva usmere, ne ka demokratiji, već ka parlamentarnim despotijama zapadnjačkog tipa. Sve u cilju zadovoljenja nezasitih neokolonijalnih apetita koji su padom Berlinskog zida vaskrsli i dodatno osnaženi.
Kad sve prethodno imamo u vidu, ne čudi što i ovu našu „obojenu revoluciju”, čiji smo svedoci i zlosrećne žrtve, predvodi privilegovana elita. Zamajac joj je, očekivano, kasta tranzicionih „tajkuna” koja je u smutnim, korupcionim, vremenima stekla ekonomsku, a sada bi htela da osvoji (zadrži, povrati) i političku moć; kako bi dodatno povećala svoju ekonomsku moć, i tako ukrug. Aktivizam opozicije predstavlja produženu ruku i operativni deo ovog „zajedničkog zločinačkog poduhvata”. A profesorski kler, sa svojim večno nezadovoljenim statusnim i materijalnim aspiracijama – onaj koji obezbeđuje pozadinsku podršku. Svi oni imaju svoje kompromitovane sinekure: što u stečenom kapitalu, što u poslaničkom imunitetu, a što u „autonomiji univerziteta” i pod okriljem nevladinog sektora.
Mada nam se, razumljivo, trenutno čini kao najgora i najnemoralnija na svetu, ova naša „revolucija” ni po čemu nije istorijski jedinstvena. Čak ni po tome što koristi mlade i decu kao istureno oružje za ostvarivanje političkih ambicija i ciljeva odraslih – pa i njihovih učitelja i roditelja (!?). Najmasovnija zloupotreba dece u politici, nažalost, uvek je povezana s periodima najvećih društvenih kriza i političkog nasilja. Možemo se tešiti podsećanjem na dečje krstaške ratove, nemački nacionalsocijalizam, kinesku „kulturnu revoluciju”, „Alahove mučenike”, ili vladavinu Crvenih Kmera. Ipak, sve su to preterana i neopravdana, a za razumevanje naše situacije suviše komplikovana, poređenja.
Kada bi neki Marsovac slučajno došao na Zemlju, stvar bi mu se ovde činila prilično jednostavnom, mada zaprepašćujućom: one koji hoće da uče u tome sprečavaju oni koji neće da uče; a ove druge podržavaju, i na to ih podstiču, oni koji bi sve njih trebalo da vaspitavaju i uče (što im je dužnost i/ili za šta su plaćeni). Ono što kod nas Zemljana, s pravom, izaziva strah i nespokojstvo jeste zajednički imenitelj svih ovih istorijskih analogija: mladi indoktrinirani radikalnim idejama (ekstremizmom). Nije bitno o kakvim idejama je reč: da li je to odnos prema učenju, neki ekološki problem, osuda korupcije, pijetet prema žrtvama nesreće, ili ideja pacifizma. Ili, u pravom smislu politička ideja, odnos prema vlasti. A može biti i, puko, bezidejno i obesno, PUMPAJ! Problem je u načinu na koji se ove ideje zastupaju i metodama koje se koriste u borbi za njihovo ostvarivanje. Iznad svega, u odnosu prema onima koji misle drugačije.
Upravo je na ovo, tridesetih godina 20. veka, upozorio Klaus Man, književnik i sin čuvenog Tomasa Mana, u otvorenom pismu Stefanu Cvajgu: „’Razumevanje svega’ i blagonaklonost prema mladima ide predaleko… Vaša simpatija za mlade, bojim se, sprečava vam da sagledate u čemu se sastoji njihov politički revolt. Šta oni žele…? U kojem smeru se radikalizuju?… Radikalizam, sam po sebi nije pozitivan, a posebno ne kada kada se ispoljava na ovako nemaštovit i huliganski način… Sve što mladi preduzimaju ne vodi u budućnost. Govorim to iako sam i ja sam mlad. Veliki deo mojih vršnjaka se – u svom poletu koji bi trebalo da služi kretanju ’napred’ – opredelio za kretanje ’natrag’… Ne želim da ih shvatim, odbacujem ih. Zbog toga se pred Vama, Stefane Cvajg, odričem vlastite generacije, bar onog njenog dela koji Vi opravdavate… čija se potreba za delovanjem, čiji se radikalizam ovako izobličio i pretvorio u potpunu negativnost” („Omladina i radikalizam”, 1930).
Nije tako važno koliko je ljudi bilo na protestu 15. marta. Jer, gospodo, argumenti se ne broje već se ocenjuju i važu. A njihovu težinu i prirodu videli smo u galimatijasu parola i simbola, u stilu „keč it ol” – od krvave šake, do krsta, ikona i zastave UČK (poseban dojam ostavio je drveni Trojanski konj). O argumentaciji pištanja i trubljenja koja onemogućava svaki dijalog, da ne govorim. Snagu argumenata videli smo i u idejno bledim završnim govorima i saopštenjima studenata na Slaviji (koji su možda jedini bili politički naivni i zavedeni). Poželeli su „promene, bolje društvo i mir u svetu”. Lepote naše. Sve drugo ostalo je skriveno u crnilu i tami. Kao što su huliganski napadi na studente u Pionirskom parku – na neistomišljenike – i vandalsko uništavanje traktora koji su ih štitili (srpski seljak je, kao i uvek, nadrljao). Da li su izvedeni pod crnim fantomkama, kapuljačama ili košuljama – nama je svejedno. Kao što su „nepoznate” siledžije (tj. politički angažovani navijači) koje su napadale blokadere i tukle se među sobom. Ili kao performans lažnih žrtava nevidljivog zvučnog topa koji opovrgava teoriju ponašanja mase u panici.
U magli opskurnih „plenuma” i dimnih zavesa opozicije, nečije mračne, skrivene, loše namere upravljaju protestima naše dece i radikalizuju ih. Možda je to ista ona tama u kojoj „polako umire demokratija” u Evropi. Koja, očigledno, nestaje u poništenim i pokradenim izborima, medijskoj cenzuri, „kanselovanju” nepodobnih kandidata, predsednika suverenih država i velikih kultura, kao i u opštoj militarizaciji („U boj, u boj!”, kliče dobri vojnik Švejk). Ili se pak demokratija u Srbiji ruši upravo pod reflektorima Evropske unije i njenih birokrata, braće po NATO-u. Za koje je, danas, rat – mir, sloboda – ropstvo, a demokratija – u crno obojena revolucija. I Orvel bi se postideo.
(Politika)
(Mišljenja i stavovi izneseni u rubrici Kolumne/Društvo nisu nužno stavovi portala 083)
