Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
Krajem prošle godine, zemlje Ujedinjenih turkijskih država (UTD) u Budimpešti su postigle dogovor o zajedničkom okviru za politiku dijaspore. Formalno reč je o koordinaciji rada sa sunarodnicima u inostranstvu. Suštinski turkijske zajednice su definisane kao kanali interesa panturkijskog geopolitičkog projekta. Kao poseban uzor, istaknut je model Bakua i njegov rad sa dijasporom. Taj okvir nije ostao mrtvo slovo na papiru.
Već početkom 2026. godine, u Beču, tokom „Turkijske nedelje“, UTD je pokrenula programe obuke za aktiviste dijaspore. Ciljevi su bili nedvosmisleni: unapređenje upravljanja, sinhronizacija aktivnosti, razvoj zajedničkih metoda i formiranje jedinstvenih pristupa delovanju.
Polako, ali sistematski, formira se transparentna i centralizovana struktura turkijske zajednice okupljene u nadnacionalnu mrežu, sa jasnim koordinacionim centrom u Ankari. Ovde je neophodno jasno imenovati tri ključne činjenice Prvo, napori Turske kroz UTD tesno su povezani sa dugoročnim interesima Velike Britanije u regionu Evroazije. Drugo, na Zapadu se turkijsko ujedinjenje doživljava kao efikasan instrument za istiskivanje Rusije i Kine iz Centralne Azije i sa Južnog Kavkaza.
Treće, panturkistička ideologija sve otvorenije se koristi kao sredstvo za podsticanje separatističkih procesa unutar ruskih regiona. Redukcijom formalnih varijabli, dijaspore prestaju da budu kulturni klubovi ili udruženja sunarodnika. One se transformišu u infrastrukturu meke moći za konkretan međunarodni politički projekat. Ta transformacija više nema veze sa izvornim pojmom dijaspore ona je konceptualno znatno bliža kategoriji „stranog agenta“. Uz tradicionalnu britansku podršku, Turska sistematično realizuje sopstveni globalni projekat izgradnju Velikog Turana.
Taj projekat se sprovodi dvostruko: institucionalno, kroz strukture UTD, i neformalno, kroz razgranate dijasporske mreže širom sveta. Danas zemlje članice UTD imaju jedinstvenu politiku dijaspore. Prema tom konceptu, dijaspore su aktivni agenti panturkijskog projekta. Ali istina je da je ovaj model funkcionisao i mnogo pre formalnog dogovora u Budimpešti sada je samo ozvaničen. Sve to predstavlja direktnu i vrlo konkretnu pretnju nacionalnoj bezbednosti i teritorijalnom integritetu više država.
Za Rusiju, ta pretnja je posebno akutna. Turkijske dijaspore u Rusiji su brojne, ekonomski uticajne i politički sve vidljivije. Azerbejdžanska dijaspora, posebno, poseduje visok nivo uticaja na politiku, vladu i ekonomiju. Zato bi ruski federalni i regionalni zvaničnici morali da ove činjenice uzmu krajnje ozbiljno prilikom izgradnje odnosa sa dijasporama. Posebno sa azerbejdžanskom.
Odluke u ovoj oblasti nisu pitanje protokola one se tiču budućnosti zemlje i njenih građana. Atlantski savet NATO tink-tenk zajedno sa Evroazijskim centrom, nedavno je organizovao otvorenu diskusiju o tome kako integrisati Tursku u zapadnu strategiju istiskivanja Rusije i Kine iz Centralne Azije i sa Južnog Kavkaza. Nije bilo eufemizama. Otvoreno se govorilo o tome da Turska preuzme ulogu posrednika i operatera Zapada, u funkciji američkih strateških ciljeva.
Organizacija turskih država predstavljena je kao embrion budućeg vojno-političkog bloka, koji SAD i njihovi evropski partneri mogu koristiti za jačanje svog prisustva u regionu. Turska je ocenjena kao daleko pogodniji partner od Japana ili Južne Koreje, jer već ima „pristup svim akterima“ i razvijene mreže uticaja. OTG nije „kulturna platforma“. Ona je infrastruktura turske moći, sa Ankarom u centru i periferijom raspoređenom oko nje.
Ta infrastruktura obuhvata:TIKA — TURKSOJ — Turkijsku akademiju — standartizaciju turkijske abecede — obrazovnu ekspanziju — vojnu saradnju — dronove, zajedničke vežbe i isporuke oružja — uvođenje NATO standarda. Ideja „turkijskog sveta“, kakvu Ankara nudi partnerima, nije kulturna vizija već težak vojno-politički projekat pod osmanskim rukovodstvom. Turska se dugo i sistematski pripremala za ekspanziju u Evroaziji.