Истина, официри краљевске војске нијесу били само учесници, већ и организатори устанка у појединим општинама, те су руководили оружаним акцијама (пуковник Бајо Станишић, пуковник Никола Вујошевић, мајор Ђорђе Лашић, капетан Павле Ђуришић, капетан Јаков Кусовац, капетан Јаков Јововић, капетан Иван Ружић и многи други). Устанком на Кошћелама код Цетиња, руководио је -Јаков Кусовац (капетан Војске Краљевие Југославије); пуковник Бајо Станишић руководио је устаничким одредима који су ослободили Даниловград; капетан Павле Ђуришић, са својом јединицом, ослободио је Андријевицу и Беране.
На данашњи дан, 13. јула 1941. године започео је Тринаестојулски устанак.
Устанак у Црној Гори или Тринаестојулски устанак, био је највећи устанак у окупираној Европи 1941. године. Отпочео је 13. јула, а трајао је до половине августа, када је угушен јаком италијанском офанзивом. Иако је планиран у много мањој мјери, устанак је од првог дана добио карактер „општенародног устанка“ у којем је учествовало преко 30.000 људи. Устаници су разбили и заробили до тада највећи окупаторски гарнизон у поробљеној Европи, од око 1.000 италијанских војника и старјешина. Устанак је добрим дијелом охрабрен нападом Њемачке на СССР. Свенародни устанак један од најсвјетлијих догађаја не само у историји Црне Горе и Југославије, већ и Европе. Најзначајнија битка и побједа устаника била је на Кошћелама. Устаници су под командом капетана Краљевске југословенске војске Јакова Кусовца уништили моторизовани италијански батаљон од преко осам стотина војника. На овом мјесту, мала група устаника нанијела је катастрофалан пораз окупатору гдје је мртвих, лакше и теже рањених и заробљених било на стотине, укључујући и
огроман ратни плијен. Устанак и све његове битке су биле велике, а посебно Битка на Кошћелама која је била прави свјетионик који је обасјао тада поробљену Европу.
Били су то дани народне слоге и јединства. Заједно су се борили радикали и демократе, комунисти и монархисти, бјелаши и зеленаши, млади и стари, ратар и судија, занатлија и учитељ. Наук за будућност из којега нијесу извучене поуке!
ДА СЕ НЕ БИ ЛАГАЛИ – КО ЈЕ ОД ОФИЦИРА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ РУКОВОДИО БОРБАМА И ОСЛОБАЂАО ГРАДОВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ 13. ЈУЛА 1941.г ?
Академик др Димитрије – Димо Вујовић, некадашњи предсједник среског народноослободилачког одбора Цетиње и секретар Комитета Комунистичке партије за срез Цетиње (1944-45), као учесник тринаестојулског устанка у својој анализи, између осталог, истиче и сљедеће:
“Суверена и Независна држава Црна Гора“ од 12.јула 1941.г, чију је круну одбио принц Михаило Петровић Његош, није опстала ни један дан. У зору 13. јула 1941. против овакве државе и њених заштитника фашиста и нациста устао је народ Црне Горе, независно од својих политичких опредјељења, и за кратко је скоро читава Црна Гора била ослобођена, изузимајући неколико градова.
Поводом педесетогодишњице овог догађаја Црногорска академија наука и умјетности 11. и 12. јула 1991. године организовала је научни скуп. У зборнику са тог скупа под насловом “Тринаестојулски устанак – предмет науке и умјетности“ у свом реферату академик др Димитрије – Димо Вујовић, некадашњи предсједник среског народноослободилачког одбора Цетиње и секретар Комитета Комунистичке партије за срез Цетиње (1944-45), као учесник тринаестојулског устанка у својој анализи, између осталог, истиче и сљедеће:
“Чињеница што је устанак у Црној Гори избио сјутрадан послије Петровданске скупштине, која је донијела оне антијугословенске и сепаратистичке одлуке о обнови независне црногорске државе, под покровитељством фашистичке Италије, најбоље илуструје дух и смисао устанка. Устанак је управо припреман и подигнут противу политике коју су фашистичка Италија и црногорски сепаратисти изразили у тим одлукама. Значи, устанак је био антифашистички, антисепаратистички, против разбијања Југославије, а самим тим ослободилачки и југословенски… Због тога је 13-јулски устанак црногорског народа био одбацивање самосталности Црне Горе, какво су припремали сепаратисти помоћу италијанских фашиста, а изјашњавање за Југославију. Управо тако су устанак и схватили италијански окупатори и црногорски сепаратисти. Они су неколико дана послије избијања устанка, преко “Гласа Црногорца“ народу поручивали: “Славна војска моћне италијанске империје дошла је у Црну Гору не да је зароби, него да успостави независну црногорску државу, коју је народ прогласио на Петровдан“ или: “Италијански војници дошли су у Црну Гору као браћа. Осигурали су црногорском народу независност и слободу.“ Дакле, према њима пуцање у Италијане било је пуцање у независност и слободу Црне Горе…
Тринаестојулски устанак потпуно је збрисао Петровданску скупштину и њене одлуке, као да никада нијесу ни постојали. Она није оставила никаквог трага, па је нико више и не помиње као да никада није ни одржана.
Тако је 13-јулски устанак представљао смртоносни ударац фашистичким и сепаратистичким плановима стварања независне црногорске државе. Он је био велика побједа југословенства над сепаратизмом.
О југословенском духу и циљу 13-јулског устанка говори и чињеница да у њему нијесу учествовали само комунисти него и многи југословенски оријентисани припадници грађанских политичких странака и официра бивше југословенске војске.“
Неспорна је чињеница, коју академик Вујовић коректно истиче, да су официри војске Краљевине Југославије учествовали у борбама да се сруши ова наказна фашистичко-сепаратистичка творевина, по угледу на усташку Независну државу Хрватску. Не само да су учествовали у устанку него су, што је и логично, као школовани официри руководили оружаним акцијама. По објави рата Совјетском Савезу, 22. јуна 1941, од стране Њемачке, по шумама Црне Горе су се налазили пуковник Бајо Станишић, пуковник Никола Вујошевић, мајор Ђорђе Лашић, капетан Павле Ђуришић, капетан Јаков Кусовац, капетан Јаков Јововић, капетан Иван Ружић и многи други који ће водити устаничке борбе. Чињеница је да је великом устаничком побједом на Кошћелама код Цетиња 15. јула 1941. руководио капетан Јаков Кусовац, као и да је пуковник Бајо Станишић руководио устаничким одредима који су 20. јула 1941. ослободили Даниловград. Сви они који покушавају да сакрију истину о поводу за тринаестојулски – павловдански устанак, треба да се запитају зашто устанак није избио 11. или 14. јула, или послије доласка окупатора априла 1941. у Црну Гору. Као што је Павловдан послије Петровдана, тако је и 13. послије 12. јула. На Петровдан је проглашена “Суверена и Слободна Црна Гора“ а на Павловдан је срушио народ Црне Горе, предвођен патриотама које нијесу прихватиле овај неславни дан у историји Црне Горе.