Уколико је српски народ, расут по свим бившим југословенским републикама, научио иједну лекцију из 20. вијека, онда је то ова: кад год смо улазили у заједничке државе са онима који су нас увјеравали да смо „браћа“, завршавали смо као апсолутне жртве геноцида. Два пута у једном вијеку смо ушли у пројекат наднационалног братства, и оба пута смо из тог пројекта изашли са колективним ожиљцима, демографским ломовима и историјским поукама које још нисмо у довољној мјери прочитали.
Зато је сваки нови позив на „регионално помирење“, „заједничку будућност“ и „превазилажење“ националних подјела, какве данас пласирају разни нови авангардисти и блокадерски идеолози у Србији ништа друго до премазивање старе комунистичке реторике новим бојама. Проблем је што ми врло добро знамо шта се крије испод тог премаза.
Прва Југославија је била држава у којој је српска већина постала политичка мањина, иако је за разлику од друге имала више добрих страна , није била федерална па је српски корпус био више уједињен, нарочито након подјела на бановине када је краљ Александар одредио отприлике српске националне територије.
Ипак, у Краљевини СХС/Југославији Срби су у своју државу добровољно унијели све што су имали – војску, институције, политичку елиту, геополитички капитал. А заузврат су добили државу у којој су се њихове истине проглашавале митоманијом, а њихове жртве „непотребним копањем по прошлости“.
Резултат је био један од најстрашнијих погрома и геноцида у Европи 20. вијека, изведен рукама оних с којима смо требали да градимо „заједничку кућу“.
Друга Југославија и братство и јединство као параван за тихо уништавање Срба или логика Јосипа Броза Тита да Србија мора бити слаба.
У социјалистичкој Југославији Срби су ушли као конститутивни народ, а из ње су изашли као народ који је морао да се брани у свакој од новонасталих држава.
Срби као конститутивни народ пристали су на изузетно децентрализован систем који је, под маском „братства и јединства“, институционално растакао национално језгро. Резултат је био нови талас етничког чишћења деведесетих , овог пута у режији оних који су деценијама живјели у истој држави.
Да пластично објасним
„Док смо ми наивно вјеровали о причи о братству и јединству, други су држали репертиране пушке под столом.“
Данашњи регионални идеолози, посебно они што се појављују у Србији као „млада демократска савјест“, продају причу да Србија треба да се „регионално умрежи“, „да заборави историјске трауме“ и „изгради мостове“. Колико је то могуће показала је гђа Кучевић која тврди да Рашка област или како је они зову „Санџак“ треба да припадне Босни, држави која би сама са собом није начисто колико ће још моћи да опстане.
Дакле прича тих новоидеолога новог братства и јединства заиста лијепо звучи, али су те реченице једнако празне као и оне које су нам долазиле из Централног комитета СКЈ.
Да будемо прецизни — мир, сарадња и нормални односи су нужни. Али само лудачки наивни могу помијешати сарадњу са политичким самопоништењем.
Дакле, Срби не могу трећи пут ући у било какав наднационални експеримент, јер ни онај други експеримент нисмо ни „сахранили“како ваља.
Република Српска: институционални кисеоник српског народа западно од Дрине
Република Српска није пуки ентитет, нити „административна јединица“, како воле да је етикетирају они који би је најрадије укинули. Она је историјски одговор на чињеницу да је српски народ деведесетих коначно схватио лекцију коју је два пута плаћао у Југославијама а то је да ако немаш своју институцију, нећеш имати ни своје право, право на свој живот и буквално физичко постојање.
Зато свака прича о будућности Републике Српске може почети и завршити само са једним принципом, воља њеног народа је оно што је чини политичким субјектом.
Ако се тај народ једног дана опредијели за потпуну самосталност — то није сецесија, то је нормални след и ток историје.
Косово и Метохија: Темељ који се не напушта
Косово и Метохија нису „територијално питање“. То је генеза тј мјесто гдје је српска држава рођена, гдје је српска култура уздигнута и гдје је српска судбина, Косово је најсветија, најкрвавији и најскупља српска ријеч.
Ниједна политичка формулација, ниједно дипломатско „креативно рјешење“, ниједан наметнути акт не могу избрисати правну чињеницу, Косово и Метохија су саставни дио Србије по свим важећим нормама међународног права.
Повратак Космета у уставни оквир Србије није само војно питање у решавање војним путем, већ историјске, правне и дипломатске упорности који сада Србија има , што показује велики број повлачења признања тзв независности јужне српске покрајине. Зато Србија нема обавезу да се „помири са реалношћу“ јер реалност је управо оно што стоји у Уставу.
„Косово није изгубљено – изгубљени су само они који мисле да свето српско дрво Косово и Метохија може да се посијече и одвоји од своје матице, матице која је настала на том простору“
Зрелост као политички услов опстанка
Срби као народ имају моралну и историјску обавезу да више никада не уђу у државне пројекте који их остављају без државе.
Имамо право на:
јединствену Србију са Косовом и Метохијом,
самосталну Републику Српску, ако тако одлучи њен народ,
и одбијање сваког новог „братства и јединства“ у било ком облику.
То није ретроградност.
То је елементарна политичка зрелост народа који је два пута преварен, а трећи пут коначно планира да живи по сопственом националном плану, плану српског интегрализма тј културно политичког јединства.
Дакле, када један народ два пута у једном вијеку скупо плати једну илузију, онда се трећи пут то више не може звати наивношћу. То би био чин политичког аутошовинизма.
„Ко нам трећи пут понуди братство и јединство – тај нам не нуди руку, него неки нови србосјек .“
Спасоје Томић