Пред нама је дјело које надилази оквире класичне мемоаристике, постајући својеврсни етички кодекс и историјска читанка о једном времену у којем су се судбине појединаца нераскидиво преплитале са суштинским питањима опстанка и достојанства.
Лик и дјело Петра Никчевића, освијетљени кроз ове странице, не представљају само сјећање на једног човјека, већ симбол цијеле епохе у којој су карактер и образ били једина неспорна вриједност, постављени изнад свега пролазног.
Петар Никчевић је својим животом и чашћу, положеним на олтар отаџбине у октобру 1991. године, исписао најсвјетлије странице савремене историје нашег народа. Његова жртва, како се у тексту наводи, није била последица ратне заслијепљености, већ израз највиших моралних кодекса, солидарности и професионалне хуманости. Погибија у тренутку пружања помоћи рањеном саборцу дефинише га као истинског хероја који је оличење хришћанске максиме о полагању живота за ближњег свог.
У овом дјелу посебно мјесто заузима континуитет породичне части. Његови синови, Дејан и Дарко Никчевић, кроз свој животни пут и однос према очевом наслеђу, стоје као достојни наследници који од свог родитеља баштине оно најбоље , непоколебљивост, честитост и љубав према свом народу. Они нијесу само чувари породичног имена, већ и живи примјер како се племените особине преносе на будућа покољења, чувајући пламен који је Петар запалио.
Нарочиту емотивну и симболичку тежину овој књизи даје поглавље „Браћа по заклетви”, посвећено витезу са Кошара, Предрагу Пеђи Леовцу. Одлука породице Никчевић да уврсти сјећање на овог младог официра свједочи о томе да они не носе само своју личну тугу, већ дубоко саосјећају са сваком српском жртвом. Овај чин повезивања трагедије из 1991. са херојством из 1999. године показује да су они истински сапатници са свима који су, попут Пеђе Леовца, своју младост и снове уградили у темеље слободе.
Ово дјело је више од збирке сјећања; то је дубока анализа људскости која тријумфује над пролазношћу. Породица Петра Никчевића нас овим редовима учи да се смрт побјеђује незаборавом, а да се отаџбина најбоље брани чувањем сопственог образа. У времену када се вриједности често релативизују, ова свједочанства стоје као непомични оријентири који нас подсјећају ко смо, одакле долазимо и чему треба да тежимо.
С поштовањем
Спасоје Томић