Светиње и светилишта Велимља и околине

Светиње и светилишта Велимља и ширег простора Бањана су нашли достојно мјесто у запажањима бројних путописаца, историографа, географа, археолога и других добрих намјерника, који су ове знамените просторе походили у завршним деценијама XIX вијека
Сваки већи засеок у Бањанима је препознат по неком светом храму, или некој старини или светилишту. Зато је то свештено јато сакралних објеката „начичканих“ у велимској вали и на свеукупној бањанској територији јако занимало све знатижељнике, путописце и разне репортере који су пратили Сјеверну војску на своме витешкоме походу у Херцеговину. Ово долази до изражаја када су се почетком јула 1876. на Велимљу нашли многи угледни мемоаристи, списатељи, историографи, званични или незванични пратиоци Сјеверне црногорске војске и књаза Николе. Општи је закључак да су сви поменути истраживачи Велимље, као бањанско средиште и свеукупно бањанско племе доживљавали као богомдаровани свештени простор који обилује значајним остацима старих културних епоха, надгробних споменика и цркава. Када су у питању велимске и бањанске цркве, раније нам је свој утисак саопштио Арса Пајевић, војвођански родољуб и публицист, који је своја сјећања из времена ратних година у Црној Гори и Херцеговини сабрао и објавио у познатој књизи „Успомене из Црне Горе и Херцеговине“ 1881. Репринт издање, 1999. (171) Пратећи црногорску војску на путу у Херцеговину и књаза Николу обрешће се Пајевић почетком јула 1876. на Велимљу о чему ће записати: „У тој, попут мора, пустој и непрегледној равници, као неке оазе, уздижу се мали брежуљци на којима се према сунчаној жези свјетлуцају црквице побожних Бањана.“ (Исто) Поменути путописац и новинар оставио нам је свједочанство да је краљ Никола са својом Сјеверном војском, при поласку на Херцеговину, 4. јула 1876, ноћио на Почивалима и да је ујутро 5. јула била служба у храму Св. Саве (Арса Пајевић, Из Црне Горе и Херцеговине, репринт издање 1999. (171–172). То у свом дневнику потврђује и Нико Мартиновић, пратилац Господаров (Р. Миловић, Саге о Бањанима, Никшић, 2014, 93) Та емотивна наклоност војвођанског публицисте и издавача према Бањанима условила је да не заборави да нас подсјети нагрозд бањанских цркава, идући од Штрбаца ка Црном куку. Морао је видјети мудри истраживач цркву Св. Ђорђа у Штрпцима, Аранђелову, већ обновљену бањанску саборну цркву код Велимља, цркву Св. Саве на Почивалима, гдје је војвођанин како смо претходно и рекли ноћио са књазом Николом. Опсег видног лука понио га је да види и подљутске цркве Св. Госпође на Кадаруши, и Св. Николе у Миловићима.
У видном пољу била му је и црква Св. Јована у Клењу, па цркве у Реновцу и Мацаварама. На овом поменутом сакралном простору га је дочекало пет цркава и једно црквиште. Имајући све ово у виду можемо констатовати да историографска, етнографска и географска литература није забиљежила да је икад један публициста уочио овакву згуснутост сакралних објеката на тако једном малом простору Велимља као племенског центра Бањана, као што је то уочио овај познати културни посленик.
Велики руски научник Павел Аполонович Ровински током свог тродеценијског боравка у Црној Гори нашао је времена да посјети Бањане и његове знаменитости. И овај научник, као и већ претходно поменути Пајевић, уочио је на тако малом простору ту велику згуснутост сакралних и споменичких објеката, што ће репрезентовати у тому, IV студије свог капиталног дјела „Црна Гора у прошлости и садашњости“, том IV, Цетиње, 1994. На пропутовању кроз Бањане овај знаменити Рус ће свакако обићи прастаро насеље звано Велимље културно, духовно и историјско средиште свеколиког Бањанског племена. У ову централну бањанску варош „Павле Рус“ је приспио након обиласка манастира Косијерево. Тачно вријеме посјете се не зна. Вјероватно, негдје иза 1885. Пишући о манастиру Косијерево, он између осталог каже: „Прије неколико година у тај манастир пренешене су мошти српског архиепископа Арсенија“ (Црна Гора у прошлости и садашњости, том IV, 436).
Даље записује: „Од Враћеновића смо направили специјалну екскурзију до Коравлице и Петровића на граници Херцеговине и отуда на Велимље у Бањанима. Овдје смо провели два дана и разгледали читаву околину на истоку до Бјелановића (Приградина), на југу до Тупана, на западу до Врбице и усред тога краја Љут, Заљут и Подљут, гдје су сва гробља стара. Осим плоча ту се налазе и такозвани сандуци – у облику саркофага, и у исто вријеме много плоча са уклесаним крстовима најразличитијег облика и крстова без плоча.“ (495) Кад су бањанске цркве у питању, он ће обићи и значајну цркву Св. Архангела (саборну) и бавити се конкретним остацима материјалне културе везаним за овај значајни сакрални објекат (494) На овом богоугодном путу кроз Бањане, по повратку из Велимља, када је био у Миловићима и Подљути није заобишао ни значајни локалитет звани Ријечане. Гласовити истраживач записује сљедеће: „А овдје су некада живјели и Римљани, судећи по споменицима у Ријечанима, који су иза њих остали, на што смо већ указали.“ (495) Велимски и свебањански сакрални споменици су незаобилазни у етнографским радовима и других познатих историчара Андрије Лубурића, Светозара Томића и Леонтија Нинковића. Сваки од њих ће на свој начин истицати културно-историјско наслеђе Бањана и Велимља онако како су они то видјели. Светозар Томић у свом дјелу током свог боравка почетком XX вијека у Бањанина најбоље је описао некрополу стећака на локалитету Гробље. Ту ће описати „стара гробља“ како их он назива. Ово гробље он описује под именом „гробља код кућа Елезовића“. Добро га је означио. Кућа овога бањанског братства је ту, у комшилуку са братственицима Миловићима. Томић каже да је гробље састављено из три групе. „У првој групи има осам гробова са великим надгробним плочама. На дну те плоче стоје надгробни споменици, то су велики квадри намјештени усред надгробних плоча“. Даље каже: „Друга група гробова је на неколико корака удаљена од прве. Ту има 56 гробова ако не и више. Трећа група гробова је за неколико корака удаљена од друге, ту има само један гроб“. (Светозар Томић, „Дробњак, Пива, Бањани“, ЦИД Подгорица, 2000, 340–341) Добро је Томић прије читав вијек сагледавао ово гробље. Тако је и данас. Бавиће се изучавањем стећака на простору Бањана разни истраживачи и касније па и у данашње вријеме. Примјера ради, појавио се недавно у дневном листу „Вијести“ фељтон „Стећци у Црној Гори“, аутора Предрага Малбаше и Тијане Самарџић. За овај локалитет стећака пишу: „На локалитету ‘Гробље’ код цркве Св. Николе у селу Миловићи око 3 километра западно од Велимља, сачувано је 80 стећака. Сви примјерци су у облику сандука, изузев једног који има облик шљеменика. Они су углавном добре израде и очуваности. Оријентисани су у правцу исток-запад. Кресани украс чине повијене лозице са тролистима, розете, обични стилизовани крстови, аркаде, ромбоидне мреже итд.“ (Малбаша/Самарџић) Некропола „Гробље“ удаљена је од братственичке цркве Миловића око 200 метара, што су уочили и наведени истраживачи, али овдје црква није подигнута на самој некрополи, што је случај са више цркава у Бањанима. Напоменућемо да је мајдан гдје су вађене камене громаде за надгробне споменике или како се то у Бањанима каже „пентар“ био недалеко од мјеста градње, на завршетку кршевите Заљуте.
Описивана некропола стећака, је свакако највећа на простору Бањана. Стећци на неким другим локалитетима су раскошније израде, као они на примјер у близини, код цркве Св. Арханђела Михаила, код варошице Велимље, па и још понегдје, али је ово сигурно највећа некропола на ширем простору. Говори у прилог томе и литерарна обрада ове некрополе бројних истраживача: П. А. Ровинског, Светозара Томића, М. Вучинића, Слободана Раичевића, Гојка М. Килибарде, Предага Малбаше, Тијане Самарџић и др.
Друга значајна скупина стећака у Велимљу је у порти цркве Св. Арханђела Михаила непун километар сјевероисточно од варошице Велимље. Овдје се ради о репрезентним стећцима (6 плоча, 2 сандука и један сљеменак). Овдје се величином и љепотом израде истичу сандуци. Од мотива се сусреће и символ хришћанства Часни Крст Господњи. Ваља напоменути да су стећци са украсним натписима уграђени у зидове ове цркве. Репрезентативни примјерци стећака са ових локалитета били су предмет стручног описа више истраживача, што говори и знатна литература која помиње ову некрополу. На Почивалима, код цркве Св. Саве, постојало је шест стећака у облику сандука. Слободан Раичевић уочава да су добре израде, дјелимично оштећени и помјерени са првобитног мјеста. Неки су уграђени у зидове постојећег храма. Сви стећци оријентисани су правцем исток-запад. (Раичевић, 120) На подручју Велимља нијесу уочене друге некрополе, осим што се у зиду цркве Св. Јована у Клењу налазе узидани стећци. Ови стећци су по свој прилици припадали мањој некрополи која се налазила у близини цркве. С обзиром на величину некропол нијесу остали примјерци стећака у црквеној околини.
Значајно је напоменути да двије цркве из велимског сеоског опсега, црква Св. Арханђела Михаила (саборна) и црква Св. Саве на Почивалима налазе запажено мјесто у публицистичким радовима историчара умјетности, историографа и лаичких истраживача бањанског културноисторијског насљеђа. Треба рећи да су ове двије бањанско-велимске цркве уврстиле простор Бањана у значајне сакралне споменике широког простора старих жупа Тетрархије: Травуније, Подгорја, Дукље и Захумља. О томе говоре и записи многих запажених истраживача, који ће се бавити изучавањем сакралних споменика наше прошлости на простору Жупе Оногошт и сусједних јој Жупа. Од бањанских црквених споменика ове двије велимске цркве истиче и познати црногорски научник Павле Мијовић. Бавиће се овим велимским храмовима и већ поменути истраживач Слободан Раичевић у свом монографском раду о споменицима у старој жупи Оногошт. Кад су у питању цркве на простору широког велимског села морамо се дотаћи и истраживања косијеревског духовника Леонтија Нинковића. Бавио се овај косијеревски јеромонах прошлошћу Бањана и о томе писао тамо гдје му је било доступно. У једном од својих радова „Старине у Бањанима“, записаће: „Међу осталим мјестима бањске области, која обилују старинама, видно мјесто заузима Велимље са својом околином. Оно је начичкано црквама, каменим и мраморним плочама разнога облика, а које нам дају наслућивати (пошто на већини њих нема натписа), да под њима почивају висока и знатна лица свога времена.
Ова начичканост црквама, гробљима и порушеним градовима (као Русеновац и др.) наводе нас на мисао, да је Велимље, у старије доба играло важну улогу, у својој области; да је на њему и околини му становао повиши број српске властеле. У противном случају, тешко би се објаснило откуд оволико цркава у блиском растојању, откуд она средњовјековна гробља с каменим плочама и лијепим мрамором? Тим би мање било свега овога накита, што ондашњи себри нијесу били у стању подизати цркве ни овако лијепе гробне споменике. А да је који и био у стању, то – према ондашњним друштвеним одношајима – није допуштено од стране српске властеле, да се себар са властелином такмичи, ма у чему то било. Блиско растојање цркава, подвојеност гробља на најљепшим и највиднијим мјестима даје нам повода озбиљној претпоставци, да је међу том властелом владао друштвени антагонизам и утакмица: ко ће више цркава начинити на својој баштини, за се и своје себре, а ко видније мјесто изабрати за сахрањивање својих преминулих чланова и љепши му споменик на гробу подићи. Ово се исто опажа и у осталим саставним областима старе травунске државе.“ (Леонтије Нинковић, 86) У овом дјелу поменути архимандрит и писац оставиће нам лијеп запис о цркви Св. Саве на Почивалима и о знаменитој средњовјековној гробној плочи која се налазила са сјеверне стране цркве у близини олтара. Имајући у виду велики значај овог записа пренијећемо га у цјелини: „Сјеверо-источно од Велимља за непун сат хода – идући планини Његошу – налази се мало сеоце Почивала са црквом храма св. Саве, првога српскога просвјетитеља. Црква је из старијега доба и врло укусно рађена. Особито јој је унутрашњост лијепо рађена и деликатно изведена на основу чега и мислимо, да ју је зидао, неки властелин од укуса јер се својим унутрашњим распоредом издваја изнад обичних сеоских цркава свога мјеста. У цркви је живопис врло лијеп и носи обиљежје светогорске школе, Црква је била запустјела усљед турскога притиска, те су поједине живописне групе веома оштећене, премда их има и врло добро очуваних. Сељаци је сада оправљају с поља, марљиво чувајући унутрашњи распоред са очуваним живописним групама, што им служи на похвалу. Но, пошто сам у хитњи туда прошао то нијесам имао времена да распитам сељаке за традицију о градњи ове лијепе цркве, па с обзиром на то, о томе овдје не могу рећи ништа. То остављам за другу прилику. Са сјеверне стране цркве, у близини олтара налази се једна средњовјековна гробна плоча са слиједећим натписом: „Асе лежи раб Божи Херак Мисалић“. Овај натпис није до сада објелодањен, јер је гробница с малим изузетком била затрпана земљом. Чим сам овај натпис прочитао, одмах сам створио закључак: да има јакога основа за претпоставку, да је овај Херак родоначалник многоразгранате Хераковића породице испод планине Његоша, и да су се до Херака прозивали „Мисалићи“. Овај мој закључак потврдили су и неки сељаци из тога села увјеравајући ме, да је колијевка Хераковића село Мужојевина, четврт сата сјеверо-источно од ове црквице. С обзиром на овај натпис сматрам за потребно, да овдје истакнем мишљење тројице научењака, који су писали о старијем мјесту становања породице Хераковића, да се види, уколико се у томе слажу и на што се који ослања. Покојни Медаковић штампао је традицију породице Хераковића, која говори: да су старином из Зенице у Босни; да су преселили из Зенице под Травник; испод Травника у неко мјесто у Херцеговину; отуд под планину Његош, а испод Његоша на Његуше. У традицији се тврди, да су на Његуше преселила два брата: Херак и Раич: да су од Херака Петровићи Његоши (данашња владајућа династија) и Поповићи, а од Раича братство Раичевића на Његушима, као и то, да су се преселили испод Његоша на Његуше у доба Иванбегово.“ (87) У истоме дјелу поменути аутор је записао за храм на Горњем Тупану, задужбини братства Комненовић сљедеће: „На Тупану у Бањанима налази се црква, храм св. Јована Крститеља, задужбина браће Комненовића из почетка XVI вијека. Више црквених врата на једном камену налази се слиједећи натпис: „Сти храм Јована Крститеља: соградише Браћа Комненовићи на 1510: г. Понов храма исти Комненовићи на 1896.г“. Као што се види из додатка у натпису цркву су обновили браћа Комненовићи год. 1896. и том приликом слова у старом натпису поправили, што није требало, ради старине. Али су ипак слова и поред поправке задржала први облик. У непосредној близини цркве налази се један бунар за кога традиција Комненовића говори, да су га градили браћа Комненовићи, у исто доба, када и цркву и да су се по свршетку радње с мајсторима посвађали, те их мачевима исјекли, па да им је од тада у свему пошло суноврат. Да ли су ови Комненовићи огранак од племићке породице Комненовића – Шпана, чија је кнежина била око Авлоне и Каниже Арнаутске, а касније кула на Дољанима, код Подгорице, о којима је писано у „Гласнику“ XI, 269. О томе нећу овдје расправљати јер немам потребних докумената при руци, само напомињем, да није искључена могућност.“ (исто, 87) О овом светом сазвежђу велимских и бањанских црквава записао је Радомир Ристов Миловић следеће: „Кратак приказ велимских храмова гледаних из визуре данашње пролазности овим крајем, почнимо од саборне цркве Св. Арханђела. Сјеверо-источно од ње, на непун километар је црква Св. Саве на Почивалима, највјероватније најстарија бањанска црква, братственички храм Матовића и Крушића. На непуна два километра према сјеверо-западу је црква Св. Јована у Клењу; братственичка црква Миљанића. У атару братства Миловића је на отприлике истом одстојању и црква Св. Николе. Мало даље према југозападу је црква Св. Госпође, недавно обновљена; гробљанска црква братства Бијеловића и Радојевића. На триста метара удаљености од цркве СВ. Николе је црквиште, остатак некадашњег храма, непознатог градитеља и свеца коме је храм посвећен. Ово је мистериозни споменик прошлости овог краја чије тајне крију одговоре на многа питања из историје данашњних братстава која живе на овом простору. Овоме скупу од шест бањанских, велимских цркава, врло су блиске и црква Св. Николе у Копривицама, Св. Јована у Мацаварама, Св. Ђорђа у Штрпцима и Св. Јована на Горњем Тупану. Све заједно чине јединствени скуп бањанских споменика, који обличавају племенску прошлост и говоре више но многи други извори о старости, опстојању и снази племена Бањана, простртог на каменитој висоравни, које су вазда дотицале све невоље и муке које је историјска збиља доносила на ове просторе.“ (Радомир Миловић, 388).
Свештеник Драган Обрадов Крушић.