Стојте дакле у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити. (Гал. 5:1) Овим ријечима, љубљена браћо, највећи од апостола, божански Павле, једном се обратио галатијским хришћанима, својој духовној дјеци, подстичући их да цијене и чувају истинску слободу, да се поново не запетљају у јарам ропства. Слобода! Каква величанствена ријеч! Како ова драгоцена „слобода“ привлачи наш ум, наше мисли и наше жеље! Шта је слобода? Гдје је она? Шта је наша истинска слобода и гдје је можемо тражити? Љубљени брате! Ево нас, стојимо у прољећни дан под топлим зрацима прољећног сунца на обали ријеке. Дубоки снијег се отопио под топлим зрацима. Гле, ријека ломи лед. Током дуге зиме била је везана хладним, леденим ланцима. Сада је одбацила те окове и, у широком, брзом току, шири се по ливадама и пољима. Брзи таласи неодољиво јуре напријед, далеко, далеко — до пространства невидљивог плавог мора. Ти и ја стојимо на обали и дивимо се слободној ријеци; њена брза, бурна струја је незаустављива; она слободно тече ка далеком плавом мору, не у свом кориту, већ се разливајући преко ливада и поља. Настављамо заједно да стојимо на обали ријеке, дивећи се њеној слободној, брзој и разорној сили. Одједном сам пажљиво погледао твоје лице, и туга и извесна анксиозност су се одразиле на њему.
Сузе туге и очаја појавиле су се у твојим очима. Видио си да, претеће, бурне воде ријеке, преливајући се из обала, носе са собом остатке твог дома. Сигуран си да су таласи срушили све бране и преграде; таласи, попут похлепних, побједоносних предатора, запленили су твоју имовину; у једном тренутку су уништили и уништили све за шта су се твој отац и дјед трудили, све што си сам градио, умножавао и обрађивао трудом својих руку и знојем свог лица. Да ли сада разумијеш страшно стање своје душе? Видио си какве ти је страшне катастрофе донијела бурна ријека, преливајући се из обала и слободно уништавајући и равнајући твој дом; И да ли је само твоје било? Још веће катастрофе пријете човјеку ако он и други прекораче своје границе и ограничења, ако нико не жели да зна како да обузда своје жеље и не признаје никакво ограничење њихове безобзирне самовоље. Добро размисли шта ће се десити са породицом, друштвом и државом ако сви почну да мисле да бити слободан значи радити шта год желе. Ако људи овако схвате слободу и тако се понашају, онда ништа свето неће остати на земљи; неће бити реда међу људима, у друштву, па чак ни у самој држави. Тада ће владати закон најјачег, и настаће хаос који нико не може ни да замисли. Оно што ће резултирати није слобода, већ тиранија, најбруталнија и најсуровија тиранија. Разум, срце и савјест нам говоре да истинска слобода не лежи у самовољи и тиранији, већ у непријатељу сваке слободе. Слобода не лежи у снази и моћи, нити у новцу и богатству. Постоји интелектуална слобода, морална слобода. Постоји грађанска, политичка и економска слобода.
Постоји много различитих врста слободе, али све су то релативни појмови и у суштини филозофски. Морална слобода је највећи Божји дар, којим се човек разликује од свих живих бића. Слобода се састоји у чињеници да човјек није везан нужношћу да дјелује на овај или онај начин: дато му је право да се слободно потчини Божјој вољи, или, што је исто, моралном закону. Али човјек увијек може – то зависи искључиво од њега – да не послуша Божју вољу; може живјети по својој вољи и нахођењу, али у том случају отпада од Бога, дистанцира се од Њега као Извора свјетлости и блаженства и пада у дубине зла, таме, туге и тешкоћа. Грађанска слобода је нешто слично. На грађанину је да поштује законе дате државе; ако се добровољно покорава, онда ужива сва права која му даје закон земље и погодности повезане са њима, и слободан је; Али ова слобода никоме не даје право да некажњено крши законе, било да су они морални или владини. Исто важи и за слободу говора. Да ли слобода говора даје човјеку право да лаже, клевеће и оцрњује поштене људе? Да ли слобода штампе даје право да се мијеша у приватни живот човека и објављује? Па ипак, у нашем времену, штампа има далеко од исправног схватања слободе штампе. Слобода савјести је слобода да се вјерује у оно што човек сматра исправнијим, истинитијим, праведнијим; али се не смије вршити насиље над слободом других, не смије се захтјевати да други мисле као он, не смије се присиљавати другог да поступа супротно својим личним уверењима. Или, на примјер, слобода даје право на склапање савеза и организовање друштава, али не даје право на организовање и стварање неморалних савеза и друштава која могу довести земљу или државу до моралног пропадања, пропасти, немира и уништења. Слобода усмјерена ка злу није истинска слобода, већ злоупотреба слободе, искривљавање истинске слободе. Можда желите да ме питате: гдје је, међутим, истинска слобода хришћанина? Радо ћу одговорити на ово питање, међутим, не својим одговором, већ одговором првог апостола – божанског Павла. Он каже: Господ је Дух, и где је Дух Господњи, онде је слобода (2. Кор. 3:17) — и зато нам савјетује и заповиједа да чврсто чувамо своју истинску слободу: Стојте, дакле, чврсто у слободи којом нас је Христос ослободио и не дајте се поново упрегнути у јарам ропства (Гал. 5:1).
Ако је слобода, по ријечи апостола Павла, тамо гдје је Дух Господњи, онда је јасно да је први услов истинске хришћанске слободе искрена и тврда вјера у Бога и живот по Божјим заповјестима. Ако ти, љубљени брате, вјерујеш свим срцем и душом својим у Христа Спаситеља свијета, Искупитеља свога, ако је, дакле, Дух Господњи на теби, онда знај да си већ слободан. Штавише, такав хришћанин осјећа неизрециву дубину своје слободе у самом свом срцу. Слободно и радосно иде стопама свог Спаситеља, вјерује у Њега, Он га воли, живи речју Духа Божјег, а гдје је Дух Божји, тамо је истинска слобода. Већ сте чули за слободу ума и срца, али где нема истинске слободе ума и срца, тамо је анархија, а анархија умова и срца не може а да не роди анархију живота. Сада изгледа да долази вријеме опште анархије, и ако, не дај Боже, до тога дође, онда више неће бити мира нигдје и ни за кога у крилу сопствене отаџбине, у сопственом дому; онда више неће бити никаквих признатих или поштованих права, и сви, чак и најмирнији грађани, биће приморани да се наоружају у одбрану имовине и свега што им је драго. То ће бити опште стање сталног рата свих против свих. Али нека то не буде! Нека на земљи владају мир, љубав и братство, а што је најважније, нека влада истинска слобода. Желио бих да отворим очи руском народу, који сам заволио свом душом и срцем, свим својим бићем. Желио бих да виде лаж оних које им намећу ови непозвани учитељи.
Тешке године су прошле, али би се могле поновити ако народ остане да спава. На крају крајева, ти сељаци који су се побунили током последње револуције били су подмићени обећањима непоштених људи, који су у њима пробудили ниске инстинкте похлепе и насиља. То је срамота руског народа, тако драгог мом срцу. Борили су се за бесциљне идеје, следећи пример Њемца Бебела, Француза Жореса и других представника европског социјализма и анархизма. Наивном руском народу су говорили многе лажи и искривили концепт истинске слободе. Ви, браћо, чујте ме, ви, представници руског друштва! У име мира и слободе – истинске слободе, у име најдрагоценијих интереса ваше домовине, позивам вас да учините све што је у вашој моћи, у крилу ваше земље, да смирите и умирите умове, срца и друштвени живот ваше отаџбине, да уздигнете и оплемените, и тако утичете на најживотворнији дух народне душе – за њено добро. Руски народ, као и цијело човјечанство, одавно страствено жели слободу и одбија да схвати да никаква слобода није могућа без дисциплине љубави, када се из љубави према добру и према ближњима, у свјетлости ове свете љубави према добру, одбија чињење зла и тиме постаје способан да ужива у безграничној слободи, а да је не злоупотребљава. Умовима и срцима, док се не дисциплинују љубављу, недостаје мира и реда у себи, и стога не могу успјешно да раде на постизању мирне хармоније у животу, на остваривању мирног благостања свих. Покажите свом народу прави пут и истинску слободу, и тада се смутне године недавне прошлости никада неће поновити у Русији. Тада ће Русија напредовати у сваком погледу, на славу и срећу своју, својих поданика и цијелог човечанства. Амин. (Бесједа одржана у цркви Кишињевске митрополије 24. октобра 1910. године).
(Из књиге „Завјет руском народу“, јеромонах Мардарије Ускоковић, Одеса 1912. године, стр 161-166.По благослову Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића, превео хаџи мр Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре, јула 2020. године, Свети манастир Острог).