Мишо Вујовић
Звона са цркве Светог Спиридона разбијала су јутарњу поспаност тек разбуђених грађана Трста. Метални гласови распукли су се над каналом Гранде, мешајући се са бродским трубама и мирисом свеже печене кафе. Туристи су пролазили, несвесни да под тим каменим плочама, које свакога дана газе, лежи историја дуга три века.
На улазу у храм стајао је прота Рашко Радовић. Сед, мирног лица, спокојног погледа, тих и непретенциозан, сведок свих догађаја минуле три ипо деценије у Трсту. Упућени тврде да овде нико не зна више тајни од њега. Познавао је сваког човека који је крштен, венчан под куполама Светог Спиридона или сахрањен на српском гробљу.
Прота Рашко нас с пастирском срдачношћу дочекује. Улазимо у ово монументално здање саграђено пре два ипо века.
Празник је Покрова Пресвете Богородице. Радни је дан. Двадесетак душа , претежно жена, на тако великом простору делује празно.
“Жене су последња линија одбране. Као кроз векове. Жене су радиле и кадиле, молитвом дух и здравље нејачи чувале. Док су мушкарци ратовали и земљу бранили”, запажа прота.
Унутра, светлост је падала косо, кроз високе прозоре, као да и сама зна где да стане. Дрвени иконостас опточен златом, окићен окованим иконама и благословом молитви сведочио је као и целокупно здање о снази и свести народа који се није дичио иметком већ је творио, створио и по свету саградио небројене задужбине од којих су многе данас у туђим рукама. Мирис тамјана, помешан са мелодичним гласовима младих појаца за певницом ширио се црквом Светог Спиридона заштитника путника.
Након службе прота се заустави код једног мермерног стуба.
„Овде је некад био стари храм, саграђен 1751. године“, рече.
„Грци и Срби су га заједно градили. Све док нису почела питања чији је и приоритет богослужбеног језика. У почетку грчког али јада су се Срби омасовили и финансијски ојачали околности су се промениле.
Грци су сматрали да је првенство у свим сегментима њихово. Срби су знали да је плаћен својим златом и сузама.“
Када су Грци покушали да храм преузму, писали су молбе Бечу, позивали се на традицију. А Срби су послали једно једино писмо царици Марији Терезији износећи чињенице без патетике и понизности. А царица је знала колико вера зачи Србину.
И тада је Марија Терезија издала царски патент, којим је први пут у историји једној православној заједници у католичкој монархији признала право на слободно богослужење, свој храм и своју школу.
Патентом из 1751. године Срби су постали „царски призната заједница“. Имали су право да оснују Српску православну општину, да подигну свој храм, школу и гробље, да тргују без ограничења и да својим задужбинама помажу сиромашне и болесне.
То није био само документ, већ и завет.
На том папиру, печатом царице, исписана је судбина једног народа у туђој земљи.
Беч је тим патентом пресудио у корист Срба , Грцима је плаћено да оду, али су понели све што се могло понети у рукама. Срби су на месту старог подигли нови храм, од камена, али и ината.
Прошли смо кроз наос. Гласови звона поново су се чули сада под куполама звонили су рескије и јаче.
„Сваки звук има своју причу,“ рече прота
. „Прво звоно зове на молитву. Друго подсећа на порекло. Треће опомиње на слогу. А четврто — њиме се опраштају и живи и мртви.“
У том тренутку, као да је желео да чујем оно што не пише у књигама, прота додаде:
„Многи не знају да је ово место било и арена. Овде су се сукобљавали не само народи, него и сујете. У архиви још стоје писма, жалбе, чак и претње између Грка и Срба. Али, знаш шта је чудо? И после свега, кад се ујутру огласе звона, сви се прекрсте и Срби и Грци. Звук звона не познаје границе ривалства и старешинства. Он руши све међе.“
Застали смо испред иконостаса.
„Данас људи мисле да су изгубили веру јер немају храм. Али чешће је обрнуто храм изгуби људе. Зато овај стоји, да нас подсећа да је Бог преживео и наше свађе.“
Канал Гранде се пресијавао као огледало у којем су се мешали облаци и куполе. Туристи су сликали фасаду, али нису знали да сваки уклесани камен носи име неког добротвора, трговца, капетана или удовице која је дала последњу лиру за његову градњу. Од Марка Капетановића, финансијера старог храма, Јована Куртовића, браће Ћирковић, Саве Ђорђевића, Павла Куртовића…
Прота је подигао поглед ка звонику.
„Кад чујеш звона,“ рече, „сети се нису она само позив, него и одговор. Свако звони за нешто што је некад било изгубљено.“
Тада се огласило најдубље звоно, оно што неки зову „Савин тон“. Његов звук био је дубок и благ, као глас који опрашта али памти.
„Ето,“ рече прота, „то звоно звони и за Грке који су хтели да нам га отму, и за Србе који су га сачували.“