Ova priča ima mnogo verzija, ali se originalna odigrala u Americi 1996.godine. Džonatan Miler, radnik u hladnjači, doživeo je događaj koji nikada neće zaboraviti. Tokom svoje smene, slučajno je ostao zarobljen u industrijskom zamrzivaču. Očajan je pozvao pomoć, ali je smena bila završena, a fabrika je bila potpuno prazna. Najgora noćna mora je bila na pomolu, a sve manje vremena da se ona izbegne. Kada se vrata hladnjace zatvore, gasi se belo svetlo i pali ultraljubicasto i počinju da rade veliki ventilatori sa rashladnih uređaja koji jako bruje i vuku vazduh prema sebi da bi postigli temperaturu koja se promenila otvaranjem vrata, pa tako da nije čudo da se u panici Džonatan zbunio i nije znao gde da pritisne dugme za alarm ili otvaranje vrata! Polako mu se hladnoća uvlačila pod kožu i shvatio je da mu je sudbina zapečaćena.
Kada je izgledalo da je svaka nada izgubljena, desilo se nešto neočekivano: vrata su se otvorila, a portir Džon Evans ga je u poslednjem trenutku spasio od sigurne smrti.
Sutradan je upravnik, šokiran onim što se dogodilo, upitao portira:
„Kako ste znali da je unutra i da nije otišao sa ostalima?“
Džon je odgovorio jednostavno:
„Od svih radnika, on me je jedini svakog dana dočekivao. Uvek mi se smeškao i pitao kako sam. Te noći sam primetio njegovo odsustvo. Nisam čuo njegov glas ni video prepoznatljiv osmeh. Znao sam da nešto nije u redu, pa sam ga potražio… i našao sam ga.“
Dokaz da ljubaznosti može i spasiti čoveka.