Синоћна утакмица отворила је питања на која нико нема храбрости да одговори.
Ко је дозволио да се чују такви монструозни покличи?
Ко је омогућио да се на трибинама појаве транспаренти пуни мржње, симболи који понижавају жртве, породице и све нас који још носимо ожиљке прошлости?
Не могу да схватим како је могуће да се толико мржње несметано унесе на наш стадион.
Како је могуће да се чују поруке које је цивилизација давно осудила?
Како је могуће да нико из наших институција није реаговао?
А онда ‐ блокада цијеле државе.
Сва Црна Гора била је у блокади због шачице хрватских навијача, а са трибина се орила мржња коју сви знамо.
Која још увијек боли, коју не можемо оставити иза себе – и која више не смије бити
прећутана, игнорисана ни тривијална.
Срамно је што наши представници нијесу заштили ни државу, ни народ, ни достојанство Црне Горе.
Тим више што наша прошлост носи стравичне и тешке злочине,трагедије због којих би свака институција морала да стоји чврсто уз своје грађане.
Умјесто тога, испада да су више бринули да обезбиједе оне који позивају на мржњу, него да заштите оне који су од те мржње страдали.
Моја породица то зна.
Породице које су остале без својих вољених то знају боље него ико.
Ми не опраштамо.
И нећемо заборавити – ни злочине, ни починиоце, ни идеологије
које су их покретале.
Овај текст није усмјерен против народа, него против оних који су у прошлости носили мржњу као заставу и оних који је данас оснажују,
потихо или отворено, кроз скандирања и симболе који вријеђају све нас.
Овај текст није усмјерен против народа, него против оних који је данас оснажују, потихо или отворено, кроз скандирања и симболе који
вријеђају све нас.
И питам се: како ико може очекивати срећу, мир или повјерење,
када се овакве ствари допуштају?
Када се мржња прећуткује?
Када се грађани понижавају пред сопственим институцијама?
Нека се зна: док год се овакви инциденти гурају под тепих, док год се мржња толерише, док год се достојанство грађана занемарује, у овој
причи неће бити среће.
Ни правде.
Ни искрене будућности.
Карма је временско решето.
Само полако.
И на крају – жалосно је и поразно гледати оне који и данас живе од мржње, који се хране отровом који су наслиједили, не
промишљајући ни тренутка шта раде ни куда их то води.
Мрзе све што је другачије, све што је туђе, све што не могу
разумјети.
Мрзе оно што ми имамо – своју вјеру, своје име, своје презиме,
свој идентитет.
Али нека буде јасно:
Њихова мржња говори о њима, не о нама.
Нека се проналазе, нека се хране тиме – то је њихов мрак, њихова
празнина, њихова мука.
Ми смо дужни само једно: да памтимо, да се чувамо и да не
заборавимо оно што је историја већ показала.
Rada Nikčević član porodice (snaha)
Petra Nikčevića, saniteta, kapetana 1. klase u rezervi,
ubijenog u činu spašavanja ranjenika saborca
od strane snajperskih Hrvatskih paravojnih jedinica
- oktobra 1991.g. u mjestu Konavle (Grab)