Вијест о смјени Зорана Лакушића са мјеста предсједника Одбора директора Регионалног водовода Црногорско приморје представља класичан примјер како се партијска рачуница често поставља изнад стручности и постигнутих резултата. Док се Влада води политичким прекомпозицијама, чињенице о раду овог предузећа говоре саме за себе.
Политички реваншизам испред јавног интереса
Разлог за смјену, који се огледа у чињеници да је Лакушић кадар Демократске народне партије (ДНП), која више није дио владајуће већине, разоткрива дубоку системску болест нашег политичког живота. Умјесто да се успјешни менаџери чувају као највреднији ресурс, они постају прве жртве међупартијских размирица. Овакав потез шаље погубну поруку: није важно колико добро радите, већ којој групацији припадате у тренутку подјеле „колача“.
Човјек који је стабилизовао систем
Зоран Лакушић је у Регионалном водоводу препознат као човјек од интегритета, етике и несвакидашње посвећености. У тренутку када је преузео одговорност, систем се суочавао са озбиљним изазовима – од девастације корита ријеке Мораче и пада издашности изворишта Боље сестре, до финансијских и инфраструктурних проблема.
Под његовим вођством:
- Регионални водовод је „подигнут на ноге“ кроз домаћинско управљање и заустављање неконтролисаног трошења средстава.
- Покренута је одлучна борба против нелегалне експлоатације шљунка, што је био чин личне и професионалне храбрости у вријеме када су многи пред тим проблемом затварали очи.
- Осигуран је стабилан систем водоснабдијевања приморја током критичних љетњих мјесеци, што је директно спасило неколико туристичких сезона.
Опасан преседан за будућност
Критиковати ову смјену не значи бранити једну политичку партију, већ бранити принцип меритократије. Када Влада смјењује човјека који је доказао своју стручност и поштење само због „партијске књижице“, она директно ради против интереса грађана. Регионални водовод није само јавно предузеће; то је крвоток црногорског туризма и привреде.
Замјена доказаног стручњака и етичног човјека политички подобнијим рјешењем је корак уназад у реформи јавне управе. Овим потезом институционална меморија и професионализам се поново жртвују на олтару дневне политике, а цијену таквих одлука, на крају, увијек плаћају грађани.