Пише: Спасоје Томић
Када се у српској јавности помене име кнеза Павла Карађорђевића, оно се и данас изговара са извјесном дозом идеолошке нелагоде, често оптерећено поједностављеним оцјенама и историјским стереотипима. Слично томе, и савремена спољна политика Србије под вођством Александра Вучића представља предмет жестоких спорова, при чему се критике неријетко заснивају више на политичкој страсти него на трезвеној анализи међународних околности. Управо у томе лежи прва и суштинска сличност између два државника, и кнез Павле и Александар Вучић дјелују у временима када мале државе немају луксуз заузимања једне стране , већ су приморане на хладну и понекад непопуларну реалполитику.
Кнез Павле је управљао спољном политиком Краљевине Југославије у епохи слома Версајског поретка, у тренутку када је Европа била подијељена између сила које су отворено припремале рат. Његова политика није била политика идеолошког сврставања, већ настојање да се држава задржи изван директног сукоба великих сила што је дуже могуће. Балансирање између Лондона, Париза, Берлина и Рима било је условљено суровом чињеницом да Југославија није имала ни војну ни економску снагу да изнесе терет великог рата. Приступање Тројном пакту 1941. године није било чин симпатије према нацизму, већ покушај куповине времена и избјегавања уништења државе у ратном вихору.
Савремена Србија, под вођством Александра Вучића, налази се у другачијем историјском контексту, али под притисцима који по својој суштини нису ништа мање сложени. Данашњи међународни поредак обиљежен је сукобом интереса великих сила, ерозијом међународног права и повратком геополитике у њеном најгрубљем облику. У таквим околностима, политика „и Исток и Запад“, коју Београд води, представља модерни облик истог оног балансирања које је кнез Павле покушавао да спроведе прије осамдесет и нешто година. Односи са Европском унијом, Русијом, Кином и Сједињеним Америчким Државама нису израз идеолошке конфузије, већ настојање да се очува маневарски простор и политичка самосталност.
Још једна важна сличност огледа се у односу према националном интересу као примарној категорији спољне политике. И кнез Павле и Александар Вучић били су спремни да трпе жестоке унутрашње критике како би избјегли сценарије који би државу увели у катастрофу. Павле је био оптуживан за „издају“ јер није желио да Југославију жртвује на за туђе интересе, а Вучића данас оптужују са свих страна јер одбија да Србију сврста у један геополитички блок по цијену економске и безбједносне нестабилности.
Историјска дистанца нас учи да суд о спољној политици не може бити донесен у жару тренутка. Кнез Павле је деценијама након рата био анатемисан, да би тек касније историографија почела да препознаје сложеност његове позиције и ограниченост избора који су му били на располагању. Сасвим је извјесно да ће и политика Александра Вучића бити предмет озбиљнијих и уравнотеженијих анализа тек када се скине прашина дневне политике.
На крају, паралела између кнеза Павла Карађорђевића и Александра Вучића не почива у њиховим карактерима, мада се и ту могу уочити извјесне сличности, није ствар ни у идеологијама или историјским улогама, већ у истој оној судбини српске државе која се циклично историјски понавља, да опстаје између великих сила, ослањајући се на стрпљење, опрез и реалну процјену. У таквим околностима, спољна политика није питање емоција, већ питање опстанка. А историја, ма колико била немилосрдна, увијек на крају покаже колико су такви избори били тешки и колико су били нужни.