Bio jednom jedan vepar. Imao podužu strnjiku na glavi, od milošte je zvao frizurom, a češljao je isključivo na glasovitom PG sjevercu. Taj se vepar saživio s likom zle kraljice, Snežanine maćehe, pa je iznad svega ljubio sopstveni odraz u ogledalu.
Pošto je grdno nekako da on, kao glavni junak ove moje basne (jer, priče o životinjama najčešće su basne, a vepar je – priznaćete, solidna životinja) bude bezimen, ja ću mu odabrati ime, ali neko koje neće dovoditi u pitanje vrstu kojoj pripada.
Zato sam odlučila da ovoga moga junaka nazovem Svepar. Dakle, nazovem, a ne – dam ime. Znate ono…vepar, životinja i tako to.
E, taj Svepar je, rekoh, volio sebe mimo narod. Malo kome od nas je mrska sopstvena ličnost, volimo mi sebe same podosta, ali je Svepar tu ljubav prema svome smiješnom liku izdigao na nivo obožavanja. I obožava on tako sebe, obožava, i obožava, i sve se ogleda na onom vještičjem ogledalu. Uz divljenje, normalno.
To je divljenje bilo toliko izraženo da je Svepar skoro podivljao. To jest, zadržao je obličje homo sapiensa, ali su mu ostale odlike ljudske vremenom zakržljale, pa je mrvicu podivljao. Moć govora, srećom, izgubio nije. Još. Što se pisanja tiče, tu je potanak. Rekla mi jedna ptičica od autoriteta kad su te stvari u pitanju.
Svepar je, i pored te svoje luckaste samozaljubljenosti, umio, i volio, i pokazivao nevjerovatnu ljubav prema svome gospodaru. Njegova životinjska priroda bila je ispoštovana uvijek kad bi ga gospodar počeškao po strniki. Pardon, frizuri. Tj.po onome što kod ljudi glavom zovemo.
Svepar je gospodarevu milost obilato koristio. Je li je zloupotrebljavao, ne znam.
No, odseli se gospodar, krenu nekim svojim putem, ostavi Svepra da sam životne bojeve bije. Vraga! Loše se Svepar tu snalazi, sve se nešto kočoperi, batrga, cima, ali zamanu. Gotovo uzalud. Pada lagano, tone u ništavilo sopstvenog postojanja, ne živi više nego bitiše, sa sve strnikom na glavi. To mu je jedini preostali statusni simbol.
I neka ga, neka tavori još dugo godina, onako ozlojeđen i kukavan. Neka šeta strniku po vjetru kad god mu na um padne da se očešlja. Marim ja!
Basna o Svepru se ovdje ne završava iako joj je ovo kraj. Traje.
Još jedno moram napomenuti – ako se neko prepozna, nisam na njega mislila! Stvarno. Ne šalim se.
A i ovo nije prava basna. Nema naravoučenije.
Svepar je, dakle, izmišljen lik. Ili nije?
