СЕЋАЊЕ НА КРЦУНА, Прилог биографији „народног хероја“

У Ужицу после рата, Слободан Пенезић Крцун у порти Цркве убије свештеника. Свештеникова ћерка, пошто је била на стубу срама у Ужицу, оде код родбине на школовање у Београд.

• Пред крај рата партизанска колона напредује ка Београду и зауставља се у Шопићу код Лазаревца, јер су налетели на неколико малолетних дечака. Док колона стоји, долази војни џип из кога љутито излази Крцун и пита зашто стоји колона. Један партизан му рече, ови дечаци хоће са нам се придруже.. На питање ко су и одакле иду, они рекоше да су били са четницима и тражили храну, али због повлачења у Босну нису их могли примити, и моле за помоћ. На то Крцун нареди стрељање дечака. Све је то из шумарка гледао њихов друг који није хтео да тражи помоћ.
• 1964, 6 новембар..Шопић, Ибарска магистрала.. Аутомобил Олдсмобил, претиче у великој брзини комби (аутобус), губи контролу и удара у дрво. Саобраћај стаје, неко пита да ли у аутобусу има лекара. Излази девојка, трчи до аутомобила, узима у руке Крцуна који је смртно повређен, и констатује да му нема спаса. Та девојка је ћерка оног убијеног ужичког свештеника, иначе дипломирани лекар. Аутомобил који је ударио у дрво, ударио је баш тамо где је Крцун наредио стрељање оних голобрадих дечака пред крај рата. Ова прича је истинита и испричана пред олтаром ужичке цркве као доказ како Бог не плаћа сваке суботе, али увек плати поштено и по заслугама.

Због Јосипа Броза је усмртио 60.000 СРБА

Слободан Пенезић Крцун велика је енигма и контроверза новије српске историје, око које се и данас сукобљавају грубо њено читање и неминовност да се исписују нове њене научне странице.

На ову неминовност нас упућује чињеница да је време од његове погибије у саобраћајној несрећи, која се догодила на данашњи дан 1964. у селу Шопић код Лазаревца, кроз своје строге судове процедило важно сазнање да се ради о убиству. Ликвидиран је по наредби Јосипа Броза.

Историја је показала да је Слободан Пенезић заправо једини политичар међу Србима који се отворено супротстављао Брозу због његове антисрпске политике.

Неоспорно је да је први начелник Озне, а касније Удбе окрвавио руке, да је под његовом командом без суда и закона убијено на десетине хиљада Срба, тачније више од 59.000. Његов грех је још већи, тим пре што је био слепи послушник двојице силника: Александра Ранковића, човека скромних менталних могућности, и Јосипа Броза, који за српску историју нема валидну улазницу. Крцун је све схватио кад је обавио крвави посао, после чега је одбачен и ликвидиран. Ранковић све то није разумео.

Слободан Пенезић Крцун је био и остао најортодокснији “ВЕРНИК”. Није веровао у Бога и Српску православну цркву, имао је он своје Богове, мењао их је у разним бурним фазама свога живота. Све што је радио било је кристално видљиво.

Рођен је 2. јуна 1918. у Ужицу. Основну и средњу школу завршио је у родном граду, био је добар ђак, а професори су посебно ценили његову интелигенцију и специфичан хумор. Био је крхке грађе, а у уличним дечјим и младићким сукобљавањима исказивао је снажну црту вође.

У Земуну 1937. уписује Пољопривредно-шумарски факултет где се први пут неповратно смртно заљубљује у Комунистичку партију Југославије. На факултету је био изузетно развијен револуционарно-омладински покрет. Пре те љубави водио је боемски живот, није избијао из кафана, није се шишао и чешљао, носио је војничке цокуле и никад испеглане панталоне. У тој атмосфери прикључио се омладинском комунистичком покрету, преко ноћи престао је да пије и да излази у кафане све до после рата. У тим боемским временима добио је надимак Крцун, по лику из тада популарног стрипа.

“Преко ноћи постао сам аскета и револуционар, који је фанатички веровао у све оно што проповеда партија”, издиктирао је то у перо Венцеславу Глишићу, историчару који је пред Крцунову погибију почео да пише његову биографију. “Студије сам запоставио, понеле су ме дискусије у студентским удружењима, у мензама. У мени се распламсала страст борбе, неке чудне активности. Једноставно, заборавио сам на учење, на кућу, на родитеље, пријатеље…”

Постоје извесне, не баш поуздане тврдње да је Крцун у лето 1941. у Земуну дочекао Јосипа Броза. Биће да то није тачно, јер то му је друга фатална љубав, којој ће остати веран све до великог разочарања које је претходило његовој ликвидацији.

У исповести Венцеславу Глишићу, Крцун сведочи:

“… Латио сам се партијске пропаганде, у првом реду лењинске “почетнице”. Године 1939. Миња Ђилас (брат Милована Ђиласа) рекао ми је како је одлучено да будем примљен у партију, а већ 1940. постао сам секретар партијског бироа у Земуну, а некако одмах и члан Универзитетског комитета… После упада Немаца у Југославију извесно време сам био у штабу Ужичког одреда на Гагинцу. Одатле сам отишао у Ариљску чету код Стеве Чоловића. У то време то је била најбоље организована јединица, смештена у селу Радобуђи. Одатле сам прешао саму Пожешку чету и задржао се до ослобођења Пожеге. У селу Горобиљу, у једном кукурузишту формиран је и штаб Ужичког одреда. За команданта је постављен учитељ из Ужица Душан Јерковић, за комесара Миленко Кушић, а ја за његовог заменика. У команди места први пут сам видео Тита и Ранковића кад је у Ужице пристигао Врховни штаб…”

Та друга фатална Крцунова љубав на први поглед према Титу и Ранковићу била је обострана, уз важну напомену да је двојац из Врховног штаба у Ужицу у Крцуну искусно препознао новог јуришника на небо које не постоји. Они су знали шта раде, Крцуна су ангажовали да се у Ужичкој републици, првој слободној територији на Балкану, бави безбедносним пословима. Препознали су да се иза тог неухватљивог погледа на лицу које се смеје осмехом са пуно зуба и очима које се никад не смеју крију чврстина, интелигенција, одлучност и оданост верника револуције. Радећи на безбедносним пословима са превасходним задатком да осигура Врховни штаб од било каквих ненаданих немачких напада, диверзија и сличних акција.

Јосип Броз, сјајни ђак Коминтерне, упућени тврде и њен поуздани убица, њухом школованог агента препознао је у Крцуну прави материјал па му је тада у Ужицу поверио операцију лова на Живојина Павловића званог Ждребе. Павловић је био предратни комуниста, члан партије од 1920, велики интелектуалац, имао је књижару “Хоризонти”, где су се окупљали комунисти “старог континуитета”, а то је уједно био и канал за Москву. После посете Совјетском Савезу, страшно разочаран у комунизам, Павловић је по повратку у Београд написао књигу “Црвени термидор и Стаљинови сатрапи” и објавио је 1940. Стаљин га је осудио на смрт, јер је први пут неко од старих комуниста објавио истину о Стаљиновим гулазима, чисткама, о злогласној Лубјанци, Стаљиновом партијском затвору из којег нико жив није изашао.

Углавном, Броз је преко Коминтерне сазнао да се Павловић крије ту негде око Ужица, у свом родном селу. Крцун је експресно извршио задатак, пронашао је Паловића на једном тавану зграде у предграђу Ужица, довео га је у Ужице. Крцун је побрао ловорике код својих идола Тита и Ранковића. Седам дана и седам ноћи батинали су Павловића, саслушавали, тукли га по телу, бубрезима, табанима Петар Стамболић, Владимир Дедијер, па и Крцун. Стрељан је у јесен 1941. Последњег дана новембра пред повлачење партизанских јединица из Ужица.