Трагедије никада не долазе саме. Оне са собом доносе питања, одговорност и што је најважније морални суд јавности. Смрт младе дјевојке на Филозофском факултету у Београду није само несрећан случај који ће временом пасти у заборав. То је догађај који тражи одговоре, а прије свега одговорност.
У уређеним друштвима постоји једноставно правило, тамо гдје постоји функција, постоји и одговорност. А тамо гдје постоји трагедија у институцији, први који се пита није студент, није портир, већ онај који стоји на врху те институције. У овом случају, то је ректор Ђокић.
Умјесто да јавност чује ријечи самокритике, преузимања одговорности или барем озбиљног преиспитивања безбједносних пропуста, свједочимо нечему сасвим другом, политизованим наступима, запаљивим говорима и протестном активизму човјека који би, по природи своје функције, морао бити симбол академске смирености и институционалне озбиљности.
Поставља се једноставно питање, како је могуће да се на факултете унесу пиротехничка средства? Ко је дозволио да универзитетски простор, који мора бити зона знања, дијалога и безбједности, постане мјесто потенцијалне опасности? Одговор се не може тражити у студентским групама, нити у дневнополитичким расправама. Одговорност иде вертикално, према врху.
Ректор није коментатор друштвених процеса. Он није политички активиста, нити вођа протеста. Ректор је чувар институције. Када та институција закаже са трагичним последицама, морална обавеза налаже један једини чин, оставку!
Посебно забрињава тон јавних наступа ректора Ђокића. Умјесто академске уздржаности, јавност слуша говоре испуњене нервозом, тензијом и конфронтацијом. Стиче се утисак да је човјек на ивици живаца, што није добро ни за њега лично, ни за институцију коју представља.
Управо зато, без икакве злонамјерности, већ искључиво из људске и професионалне бриге, било би корисно да посјети психолога, чисто превенције ради. Јер функције овакве тежине захтијевају стабилност, самоконтролу и унутрашњу равнотежу.
Универзитет није улица. Катедра није говорница а ректор није револуционар, већ управник академске заједнице.
Зато данас имамо питање, да ли постоји морална одговорност код Ђокића?
Ако постоји , онда је једини достојанствен одговор оставка.
Дакле, умјесто говора, оставка!
Спасоје Томић