У Бару од градске капеле до градског гробља „Гвозден бријег“ нема пјешачке стазе, па се иде улицом. Поворка са покојником иде десном траком док за аутомобиле остаје лијева. То је, отприлике, 300 метара раздаљине.
Не тако давно, ако би наишли на ову поворку, возачи би зауставили свој аутомобил, угасили мотор, изашли и стали поред њега погнувши главу. Ако су на глави имали капу или шешир, скинули би их.
Сви су одавали поштовање покојнику и његовој породици.
Већ прије пар година бивало је да понеко не испоштује поворку са мртвацем и прође аутомобилом поред ње. Сви би га гледали као неваспитаног, дрског.
Сада већ не само да поред поворке пролазе аутобили који долазе из њој супротног правца, него и они који долазе иза поворке претичу је.
Тако бива да се на тој једној траци мимоилазе аутомобили, узгурујући поворку. Ријетко ће неко да стане.
Та слика на тој краткој дионици од капеле до гробља слика је Бара данас.
Бар се посљедњих година махнито изграђује. Интензивно га насељавају не само из других крајева Црне Горе, него и из тзв. Региона, па и из Европе. То је сада кумбуљ култура, животних навика, домаћих васпитања…, који је као плима преплавио вјековно барско заједништво.
Бар је умро. Овај град данас само носи његово име.
