Пише: Спасоје Томић
Свако вријеме има своје изговоре, али злочин никада нема алиби. Данас, док се над цивилима у Гази врше злочини, док ти ради Хамас над Јеврејима, и док тероризам погађа јеврејске заједнице чак и у далеким државама попут Аустралије, постаје јасно да је морална пометња глобална, а савјест све чешће селективна. У таквом амбијенту, најопаснији није само онај који пуца, баца бомбу или издаје наређења, већ и онај који навија, оправдава или ћути.
Злочин над цивилом је злочин без националности. Он нема заставу, вјеру ни историјско оправдање. Дјеца у Гази нису колатерална штета, као што ни јеврејске породице у Израелу и дијаспори нису легитимне мете. Ко год пуца у цивила, било у име државе, покрета, освете или „више правде“ стоји на истој моралној линији, линији зла. И ту нема изузетака!
Хамасов тероризам, као и сваки тероризам, почива на истој лажи, као што је почивао и тероризам ОВК, да се убиством невиних може изборити било шта. Са друге стране, државна сила која заборави разлику између борбе против тероризма и кажњавања читавог народа, почиње да губи легитимитет. Морал није геополитичка категорија која се мијења у зависности од савезништва, он је или апсолутан или не постоји.
Посебна је прича о онима који, са безбједне дистанце, из фотеље и са друштвених мрежа, бирају страну као да је у питању фудбалска утакмица. У Црној Гори, земљи која је превише пута у историји плаћала цијену туђих ратова и унутрашњих подјела, навијачко сврставање за једну или другу страну није само друштвена незрелост, већ и морална. Када се оправдава злочин „наших“, а осуђује злочин „њихових“, тада више нема ни правде ни истине , остаје само дубоко укоријењена племенска логика и мржња као погонско гориво.
Одговорност, ако та ријеч више уопште нешто значи, подразумијева јасно именовање ствари. Тероризам је тероризам, без обзира на то ко га чини. Колективно кажњавање је злочин, без обзира на заставу под којом се спроводи. Антисемитизам је зло, као што је и дехуманизација Палестинаца зло. Свако ко релативизује једно да би оправдао друго, учествује у истом моралном суноврату.
Црној Гори не треба увоз туђих мржњи, нити туђи сукоби. Потребна нам је способност да се осуде сви злочини, да се стане у одбрану свих цивила и да се одбаци навијачка политика која од трагедије прави спектакл. Јер, када се једном пристане да је „наш“ или „њихов“ злочин мањи злочин, тада смо већ изгубили право да било кога учимо правди.ј
На крају, историја не памти изговоре, већ ставове. Памти ко је имао храбрости да каже да је злочин злочин, чак и када је то било непопуларно. Све остало је лицемјерје, ни мање ни више од тога.