Пуцањ на Божић
У Бањанима се знало шта је ред, а шта гријех. Знало се и да се на Божић не пуца. Али Петар са Брда, тврд као камен изнад куће, опали тог јутра — да се чује до сусједног села.
Није дуго прошло, стиже милиција.
– Петре, кажу, мораш платити казну.
– А колика је та казна? – мирно упита он.
– Пет хиљада.
Петар завири у џеп, извади новац и пружи.
– Ево вам десет.
– Зашто десет? – зачуди се милиционар.
– Догодине ћу опет пуцати на овај свети дан, рече Петар без трептаја, па да не долазите поново.
Поправка старог возила
Један Бањанин, притиснут годинама и бригама, довуче своја стара кола у Никшић. Уђе у радионицу младог земљака, надајући се бар лијепој ријечи. Али млади мајстор, пун себе, једва погледа возило.
– Не поправљам стара кола.
Бањанин га одмјери, насмије се испод брка и рече тихо, али да се запамти:
– Имаш право. Да су доктори паметни као ти, не би лијечили старе људе.
Окрене се и пође на Вилусе, код мајстора Мома – човјека чије су руке знале посао, а душа мјеру. Момо поправи кола брзо и поштено наплати. Муштерија му пружи новац и боцу пића.
– Зашто и пиће? – упита Момо.
– Зато што вриједиш више од овога, одговори Бањанин. Тешко нама без старих, добрих мајстора који часно раде свој посао.
Опклада
Једног дана млади Бањанин, жељан шале и славе, похвали се пред друштвом:
– Могу појести цијели плех баклава!
Нађе се одмах неко да то провјери. Руковаше се, свједоци потврдише, и сви одоше у посластичарницу. Сластичар изнесе пун плех, блистав и тежак.
Момак поје три баклаве, обрише уста и одмакну се.
– Јеси ли одустао? – упита онај што је дао новац.
– Нијесмо се договорили за вријеме, мирно рече младић. – Долазићу сваки дан и јести колико могу, док плех не остане празан.
Смијех разби сваку сумњу. Опклада се претвори у гозбу: сви навалили на баклаве, јели, шалили се и памтили причу. Остало је и за сјутра — али анегдота је остала за вијек.
У Билећи
Кад је Аустро-Угарска анектирала Босну и Херцеговину, чуло се да су дошљаци отворили продавнице у Билећи. Тада је Пајо Гаков, познати мангуп свога времена, одлучио да их насамари. Дојахао је до једне продавнице, свезао коња испред врата и ушао. Питао је трговца има ли волујске коже, која је тада била веома скупа.
„Имам колико год хоћеш“,одговорио је.
„Дај ми једну цијелу.“
Потом је узео и крзно кунице које је било прескупо.
„А сад ми принеси вратима овај казан за печење ракије док ја ове коже натоварим на кљусе.“
Чим је натоварио коже, скинуо је узду с коња, боцнуо животињу тако да је сумануто побјегла.
Пајо је тада викнуо на пролазнике да му ухвате коња, али безуспјешно. Животиња је нестала као муња. Јурнуо је Пајо низ улицу, урличући да неће имати на што да натовари и казан.
Чим је нестао иза првог ћошка, више га нико није видио. Коњ је сам дојурио кући и донио скупоцјени товар.
„Овако треба поступати са силницима који газе нашу браћу“, говорио је касније Пајо.
Лоше везеПостоје мјеста у Бањанима до којих не допиру телефонски сигнали. Најгоре је тамо гдје би требало да је најбоље – у Пошти. Да би чиновница телефонирала, мора изаћи из зграде.
Данас бањске шаљивчине говоре да је најтеже успоставити телефонску са Уједињеним нацијама и са неким ко се налази у згради Поште на Велимљу.
Нови догађаји
У доба старих домаћина није се могло десити да гост доживи непријатност у било чијој кући.
Ново вријеме донијело је друге обичаје. Домаћин је истјерао из куће рођака са којим се увијек лијепо гледао.
Стари, озбиљни људи покушали су да ублаже срамоту, питајући истјераног били се помирио. Ево одговора:
Да смо ван куће и ливоре потезали, могло би се разговарати о помирењу. Међутим, послије онога срамног поступка у кући, све је завршено за сва времана. Не смије бити руковања ни на сахранама. Коме то није јасно, нека прочита шта о угледним домаћинима пише војвода Марко Миљанов.
Приредио: Ж.Ш.