Одавно сам заступао отворене изборне листе знајући да је то огромна промјена и велики посао. Учествовао сам у изради изборних закона и бивало је рударски тешко, али не због недостатка знања из те области, него због мноштва питања чији одговори су љуљали многе етаблиране и „запечаћене“ неистине.
Шта су кључни недостаци Милатовићеве иницијативе:
- популистичка је
- неразрађена
- нереална
Зашто?
Предсједник Црне Горе „вјерује“ да је довољно и по демократију љековито да уведемо отворене листе, што би значило да поред тога што гласате за „своју листу“ (листа партије, странке или групе бирача) можете заокружити и посебно неког или неколико кандидата са те листе, те их са зачеља помјерити напријед, према челу? Тиме, Предсједник мисли, урадили би историјску ствар?
Преференцијално гласање (а ради се о овоме) траже кортективе који би гарантовали стабилност и смисленост.
У комбинацији малог броја бирача,слабих региона и једне изборне јединице, што је садашњост Црне Горе, преференцијални гласови могу згазити и изокренути демократију.
Примјер;
Данас на листама имате поред професионалних политичара, често и угледне професоре, љекаре, спортисте, који тиме подрже „своју политичку опцију“! Већ сјутра би се догодило да због преференцијалних гласова ни један лидер партије и његово уже руководство не би на изборну листу поставили никога ко није „апсолутно провјерен, подобан, зависан од страначке касе или родбинских веза“! Ово није нагађање него провјерена чињеница у неколико земаља ЕУ које су увеле преференцијална гласања.
Наш проблем, извјесно, нијесу слабе затворене изборне листе него слабе институције! Поред тога: мали број бирача је доминантан фактор за велику манипулативност.
Преференцијалне листе би нужно отвориле фронт против партијски недисцлипинованих, против угледних који мисле својом главом и везале све посланичке кандидате за врхове странака. Тиме бисмо добили горе и грђе него имамо сада.
Имам осјећај да годподин Милатовић непотребно скреће пажњу на себе. Референдум се не организује за тешко разумљиве правно-политичке ствари.
У ЦГ има довољно оних који разумију изборне процесе, те се ова ствар не рјешава референдумом на тему: „ја вам нудим слободу“, а заправо је у питању популизам иза којега стоји некомпетенција.
Има, рецимо, у ЕУ старих држава и демократија које функционишу са затвореним листама јер није проблем у њима него у недостатку других механизама који гарантују висок степен демократије; на примјер у Холандији.
Ниједна држава ЕУ, међутим, не комбинује истовремено: једну изборну јединицу, малу популацију, слабе регионалне нивое власти и јаке „преференцијалне листе“.
Све имају збиљне корективне механизме и то типа: више изборних јединица, развијена унутарстраначка демократија, поштене и правичне институције (посебно изборна тијела) и стабилна политичка култура.
За отворене листе треба отворена и поштена намјера предлагача, а не свођење на референдум на којем би неинформисани грађани требало да гласају „да“ или „не“ за нешто што има више непознатих него можемо и да замислимо.
Преференцијално гласање довело би до унутарстраначких истрага, до већег удварања страначким врховима неголи и до сада, до шпекулативних трансакција и новца и подршке, па би са 2000 „личних гласова“ појединци са зачеља пролазили на чело. Био би то елдорадо за бизнисмене и крупни капитал да у свакој листи добију можда и своје кандидате, односно, фаворите, финансирајући кампање појединцима умјесто „скупим партијама“.
Била би то и сањана прилика великим субјектима да по „малој цијени“ договорно преусмјере само пар хиљада гласова туђој листи и кандидату на њој па да се овај са зачеља пробије међу прве – остало препуштан на машту и вама и иницијатору ове давне идеје.
Јаке странке не значе слабу државу. Та истина живи и у колијевкама демократије. Наравно, странке морају бити под надзором институција. Ко год међутим мисли да би нестабилне странке донијеле стабилност држави тај не зна много о узроцима и посљедицама.
Да сажмем у једну реченицу оно најбитније:
Отворене листе да – подржавам тај концепт, али уз измјене о којима сам говорио.
Црну Гору треба подијелити у више изборних јединица, законски и уставно дефинисати неколико региона, вјероватно не више од пет, уравнотежити тај регионални развој како не бисмо трајно имали супремацију Главног града и пар приморских општина и убрзано одумирање сјевера државе. Истовремено треба радити на изборном законодавству које би одговорило потреби запостављених изборних јединица и региона, а не појединаца.
На крају, умјесто референдума, било би паметно коначно ући у измјене и допуне Устава, па између осталог, уписати да се Предсједник државе бира у Парламенту као у многим европским демократијама. Просто, Црној Гори није ни најмање неопходно директно, непосредно бирање Предсједника с обзиром на надлежности које има.