Otac srpskog rokenrola, najplodonosniji autor malo tvrđeg zvuka, buntovnik i rodoljub, genijalni pesnik, učitelj nekih od naših najboljih muzičara, vredni radnik koji je bio tu do poslednjeg dana za svoju publiku.
Sve to može da se kaže samo jednom, dvosložnom rečju: Bora.
Decenijama je Bora sinonim za domaći rok. Čovek čiji rad povezuje različite generacije, karaktere, stavove, publike, zavičaje, statuse, ideje. Borina muzika budi emociju kod svakoga od nas i nikoga nije ostavila ravnodušnim.
Ali Bora živi i živeće sve dokle god se ljudi budu zaljubljivali uz „Kad hodas“, “ i „Papirne zmajeve“, emotivne brodolome ublažavali uz „Jedino moje“, „Upomoć“, „Đubre“ i „Dva dinara“, igrali uz „R’N’R za kućni savet“, „Ludog Srbina“ i „Čačanski voz“, smejali se na „Pravila“, „Stare istočne priče“ i „Pitomce KP doma“, duboko promišljali uz „Letnje kiše“, „Prezir“, „Ćutanje“ i „Anđela“, patili i prisećali se dok u pozadini ide „Rekla je“, „Tamna noć“ i naravno…tad „Kad sam bio mlad“…
Svanulo je prvo jutro bez Bore iznad Crkve Svetog Marka.
I baš je tužno.
Tek cemo osjetiti orazninu bez genijalnog satiricara, umjetnika, buntovnika, muzicara Bore.Dusa mu carovala.Hvala Boro!